Књига о Милојки

Од дана Покрова пресвете Богородице до Божића, дакле за мање од три месеца, објављено је осам издања романа Љиљане Хабјановић-Ђуровић „Вода из камена“ (Глобосино, 2009), у укупном тиражу од 24000 примерака.

Овакав успех код читалаца, све и да се удруже, не могу да постигну други српски писци тривијалне прозе, идеолошки и књишки тако различити као што су, на пример, Марко Видојковић и Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Проза Љиљане Хабјановић-Ђуровић јесте банална, али је друкчија од баналности прозе поменутих такође популарних писаца. Њена основна одлика је да се нуди као нешто од онога света, а бит јој је банално схватање оностраности. Заправо, она представља екстензију клерикализације друштва, с чијим је замахом истовремена.

Роман „Вода из камена“ хроника је изградње цркве Покров пресвете Богородице у селу Ђунису. Пошто је, непосредно по подизању, црква-брвнара насилно срушена почетком прошлог века, црква у данашњем облику подигнута је 1934. на истом оном месту на којем је, по сопственом сведочењу, четрнаестогодишња Милојка Јоцић 1898. угледала Богородицу и с њом ту први пут разговарала.

„Вода из камена“ приповеда о тегобној борби Милојке за остварење аманета, како је тврдила, Мајке божје – да сагради цркву. Њен главни противник је отац Данило, игуман оближњег манастира Свети Роман. Милојкина казивања и планове он сматра сујеверјем и светогрђем.

Оца Данила и његове подржаваоце Хабјановићева представља као људе спремне на разноразна непочинства. Данило не само што забрањује да се верници окупљају на месту где је девојчица наводно разговарала с Девом Маријом, и не само што руши цркву-брвнару, него, уз помоћ општинске власти, Милојку отпрема у затвор, где је мучена како би порекла оно што тврди.

С друге стране налази се неколико светлих ликова, међу којима се истичу отац Сава и искушеник Данило, који од самог почетка верују девојчици. Њихова вера без личног осведочења у чудо, на којој се могао градити заплет романа као што су се градили и догађаји, није, међутим, била довољна ауторки. Она у роман уводи додатна чуда и бројне сведоке.
Милојкиног деду Максима, који јој најпре није веровао, умало не сагори огањ из земље. Старац Радојко, пошто се умије водом из извора за који је Богородица рекла девојчици да ће одсад лечити све болести, престаje да муца. Искушеник Димитрије чује Милојку да говори на изврсном црквенословенском, иако тај језик никада није учила; опасни пси на Милојку не кидишу. Један одузети старац, на самрти, кад га синови пошкропе водом из камена, скочи на ноге лагане и повиче: „О, људи, мене више ништа не боли!“. У недостатку шибица, двема се женама свеће упале саме од себе...

Описивање чуда као реалности покушај је да се код читалаца створи утисак личног доживљаја чуда. Међутим, чудо је увек само предање о чуду, чак и кад је неупоредиво боље описано него у „Води из камена“.

Драма веровања у апсурд, што је суштина хришћанства, у овом роману своди се на мелодраму сведочења о чуду. Ова, у бити паганска, симплификација, није, међутим, ништа у поређењу с паганском демонизацијом лика Богородице.

За ауторку романа није довољно да сви они који су учествовали у рушењу цркве-брвнаре и у хапшењу и мучењу Милојке промене своја уверења или изгубе моћ да одређују даљи ток ствари, него је потребно да им се Богородица освети страшним казнама, тако што ће и невине мучити и убијати. Ево примера.

Игуман Димитрије настрадао је у паду с кочије те је сада само „товар смрдљивог меса“, „гадно га је и гледати“. Син начелника Младена Радован полуди, недуго затим и умре. Али, то није довољна патња начелнику и начелниковици, они остају и без синовљевог сина, унучета упалог у бунар. Љупчету Бленти, који је разваљивао цркву-брвнару а њену грађу потом употребио за кокошињац, најпре умире млада жена а за њом, у исти мах, и сва три детета. Свештенику Љубодрагу, који је помагао игуману у његовом науму, умире најпре ћерка, потом и син, с њима и њихова мајка, трудна попадија, током абортуса код врачаре...

Сумњив са становишта теологије јеванђеља, роман „Вода из камена“, ништа мање, сумњив је и са литерарног становишта.

Дат у приповестима личности – тако што нам се свака обраћа директно као неком свевидећем и свезнајућем, говорећи све што жели и не жели, шта је тишти и чему се нада, свесна свих својих мана и врлина као сама свој исповедник – овај роман је, заправо, илустрација ауторкиног убеђења у чудо у Ђунису, у стилу сујеверног реализма који кроз, у бити монолошку кажу, све односе међу ликовима манихејски своди на сукоб светошћу озарених и тамом осењених. „Ја сам добошар крушевачког округа“, прва је реченица Здравка добошара. „Ухапсили су ме због делатности против државе“, представља нам се учитељица Радојка. „Ја сам син Комунистичке интернационале! Војник револуције!“, каже Љупче Бленто. Какав стил, такви и ликови!

Но, амбиција Љиљане Хабјановић-Ђуровић овде није само верска. Кроз солилоквије монаха Саве, овај роман је покушај разрачунавања с критичким духом епохе.

„Чини ми се да је суноврат оглашен у часу када су хуманисти похитали да се врате у период пре Христа и да истраже пагански дух“, тврди Сава о ренесанси. Ипак, „православни са Балкана најдуже су се сачували од безбожне хуле“, каже. „Тек у овом веку“, мисли се на XIX век, „дух сумње прешао је Саву и Дрину, а реч против Бога насрнула на људе“. Просвета је, према увидима овог богослова, помрачење ума, а период духовног застоја под Турцима – период конзервације божанске мисли, што сада, у слободи и под утицајем критичког духа (који, дакле, није аутохтоно балканско својство), трне.

Свој средњовековни обрачун с науком и филозофијом, Сава заоштрава следећом беседом: „Три баука круже Европом нашег доба, и сва три су опака и погубна као јахачи апокалипсе. То су дарвинизам, ничеизам (sic!) и марксизам (...) Ове три звери апокалипсе (...) раздиру дух и морал. Јер су човекоубице (...) на том ђубришту мисли и идеја клијају и расту магија и окултизам, као отровно цвеће зла.“

Магија и окултизам не клијају на ђубришту мишљења и идеја, него на ђубришту некритичког духа, као што на опскурантизму клија лоша литература.