Позориште у кући

Давно, пре готово четири деценије, употребио је Новак Новак захвалну (а показало се и вечиту и универзалну) матрицу за стварање гледљиве ТВ комедије давши притом одличан наслов својој серији: „Позориште у кући“. Један стан, двоје супружника, дете, ташта, понеки стални кућни пријатељ, заплети које ствара свакодневни живот просечне градске породице – и ето готове представе која се може одвијати у неограниченом броју чинова.

Недавни римејк Драгана Бјелогрлића, није, међутим, успео. Све је било као некад што се тиче типова јунака, њихових међусобних односа, драмских ситуација и њиховог разрешења, али општи учинак ни издалека није досегао оригинал. Није се суштински променила садржинска основа за телевизијско уприличење савременог „позоришта у кући“, али су се у међувремену модификовала медијска изражајна средства, а тиме и гледалачки сензибилитет. Стил презентације старе приче није одисао духом новог (медијског) времена те она сама није била привлачна, забавна и духовита као некад.

Управо је свеж, модернији сценаристичко-редитељски поступак оно што серије тог типа на Телевизији Пинк чини пријемчивим, питким и занимљивим. Може се говорити у множини, јер је после некадашњег наслова „Љубав, навика, паника“ из исте радионице стигао актуелни „Куку, Васа“ – са истим одликама сад већ препознатљивог ауторског рукописа.

Једна од почетних, а важна као предуслов за све остало, јесте добра поставка носећих ликова, њихова прецизна карактеризација и јасно распоређен удео у одвијању радње. То је писцима сценарија, у првом случају Небојши Ромчевићу а сада Владимиру Ђурђевићу, дало чврст основ за надградњу, разигравање и поигравање реакцијама јунака – како у интерним драмским ситуацијама, тако и у односу на спољне околности.

Друштвене, па и политичке прилике продиру неминовно у кућевну сферу и боје веродостојношћу, баш колико и локални менталитет, оне породичне. Но и једне и друге пласиране су неоптерећујуће, зарад очувања доминантног духовито-иронично-забавног тона ових серија. Хумор који их прожима од пристојније је врсте, шале су једноставне, не и просте.

Али главна тајна успеха ових серија лежи у одабраној форми. Она је постављена као оквир за брзу смену кратких и језгровитих сцена које су физички раздвојене анимираним „мини шпицама“ (као што су својевремено „текстуални умеци“ повезивали фуриозне сцене у немим филмовима и слапстик комедијама). Свака таква сцена захтевала је текст заокружене структуре, без одлагања поенте, као и динамичне, па и жустре дијалоге и „рафално“ размењене реплике. И тражила је изворно чисту, без извештачености, шмире и маниризма глумачку итерпретацију.

У том смислу одлична је одлука да се у „Куку, Васа“ не понови (осим Јелисавете Саблић) претходна глумачка екипа и да се уведу шармантна и спонтана Катарина Марковић, изненађујуће контролисан и одмерен у изразу Марко Живић, убедљив у примењеном начину игре, сигуран у свакој кретњи, гесту, исказу Небојша Љубишић, симпатично крупне појаве и живахне мимике Милош Самолов...Време је за нови сој комичара.