Анатомија меланхолије

Тајна читаности песничких и прозних класика неретко лежи у сагласју ауторовог и читаочевог расположења. Много помињани и мистификовани "сензибилитет" писца доприноси рецепцији књижевног дела и више него универзалност тема и мотива, или пак њихова препознатљивост.

Да постоји извесна универзалност и у сензибилитету показао је Питер Акројд у књизи "Албион" (2002), студији енглеске имагинације која се делом усредсређује на меланхоличну црту у острвском темпераменту. Меланхолија као расположење, ћуд и став према свету видљива је у елегијама, раној лирској форми старе енглеске књижевности, у баладама касног средњег века, гробљанској песничкој школи доба предромантизма, ништа мање у ренесансној драми, где подупире (пост)шекспировску фасцинацију лудилом и злочином. Да туробност не потиче само од влажне климе Острва чини се саморазумљивим, поготово кад откријемо културолошке поставке темперамента.

"Анатомија меланхолије" Роберта Бертона (1577–1640), енглеског свештеника и учењака, покушај је рационалног приступа феномену. "Пишем о меланхолији не бих ли је избегао", тврди аутор у предговору ове опсежне студије од три тома и скоро хиљаду и по страница. Уверен да меланхолију узрокује – доконост, Бертон је прионуо на посао да опише једно стање духа, и сачинио дело које Акројд назива "дивотним сажетком задовољстава и опасности" које меланхолија доноси.

Но у тексту расправе Демокрит Јуниор, како аутор себе назива, открива да ни узроци ни симптоми нису једнозначни ни лако одредиви. То је свакако један од разлога што је "Анатомија меланхолије" данас најнечитанија књига англосаксонске културе, премда је била важна лектира тако различитих духова као што су Бајрон, Семјуел Џонсон  и Лоренс Стерн. Бертонова ученост и педантерија смањиле су занимање за студију једног темперамента, али не и привлачност цивилизацијске слике тог темперамента.

Ово дело објављено 1621. опстаје на тромеђи критичког, есејистичког и филозофског, спајајући књижевни свет прича са научним и псеудонаучним светом података. Без журбе и економичности, Бертон пише о врстама, узроцима и симптомима меланхолије и начинима њеног лечења. Као последица нарави и навика, меланхолија је безмало универзална, а једини начин да је избегнемо јесте да се клонимо самоће и доколице. Узрок меланхолије је лењост, коју Бертон назива "мајком зла" и "маћехом дисциплине".

На други поглед, пак, "Анатомија меланхолије" је више пародија учености него енциклопедијски подухват. Цитирајући или парафразирајући преко хиљаду аутора и извора који често једни другима јасно противрече, Бертон открива дубок јаз између знања и истине, између чињенице и веровања. У расправи о утицају небеских тела на људску психу, он цитира бројне античке изворе, лоше скривајући злурадост: из цитираног, наиме, произлази да меланхолију узрокују  како неповољни положаји Сатурна и Меркура, тако и сви могући положаји свих осталих планета Сунчевог система!