Жилави мачо примитивизам

„У Београду о мени није написана ниједна књига, чак ни брошура. Широм света има пуно публикација о мом раду. Само у Италији, миланска кућа Карта објавила је девет књига о мени”, изјавила је Марина Абрамовић у недавном интервјуу за наш лист, отварајући тако питање гурнуто под тепих: да ли успех овдашњег уметника на интернационалној сцени гарантује да ће он у својој земљи бити на исти начин препознат.

Уз неколико изузетака незаобилазних и „тамо“ и „овде“ попут Горана Бреговића, Емира Кустурице или неке мажене српско-париске сликаре, постоји читава плејада пре свега савремених уметника завидне светске репутације, о којима јавност овде мало или готово ништа не зна. Или – неће да зна.

Историчар уметности Бранко Димитријевић каже да се овај проблем тиче пре свега питања ко и на који начин креира медијски јавно мњење у области културе и уметности и ко је одговоран за образовање у тој области. Димитријевић проблем види у дубокој конзервативности наше средине:

– Када је Марина Абрамовић отишла у иностранство средином седамдесетих она је схватила да њена уметничка каријера не може бити настављена у Београду управо због оваквог ендемског конзервативизма: примера ради, неки „хумору” склон критичар из тог времена њен „боди-арт“ назвао је „набоди арт“ показујући симптоматичну спрегу конзервативизма и мачистичког примитивизма који преживљава и оживљава разне идеолошке системе. Други уметници њене генерације Раша Тодосијевић, Неша Париповић, Горан Ђорђевић, Балинт Сомбати и др. који су остали овде суочавали су се са страшним неразумевањем средине, каже Бранко Димитријевић подсећајући да крајем деведесетих прошлога века Милица Томић и Тања Остојић бивају препознате од стране арт-професионалаца у многим земљама, а после 2000. долази до сада незапамћеног присуства многих овдашњих уметника на интернационалној сцени.

 Списак је подужи: Биљана Ђурђевић, Иван Грубанов, Урош Ђурић, Зоран Насковски, Шкарт, Катарина Здјелар, Зоран Тодоровић, Владимир Николић, Зоран Пантелић, итд.

„Тодосијевићев „Was ist Kunst“ или Париповићев „НП 1977“ ваљда су најизлаганији радови овдашњих уметника на међународним изложбама и откупљени за међународне колекције”, каже Димитријевић напомињући да наша средина још није спремна да ову ситуацију прихвати јер она не одговара дуго ствараним локалним митовима.

 „То су митови које су стварали они који су имали времена да се баве својом локалном самопромоцијом и митовима о наводном огромном интернационалном успеху, а посебно ’париском’ (а сам Париз ионако није никада повратио онај углед уметничког центра какав је имао пре Другог св. рата)”, закључује Димитријевић.

Изван круга генерације савремених уметника, монографије објављене у Србији немају ни много старији Дадо Ђурић или Пеђа Милосављевић, а о вајару Велизару Васи Михићу који је изградио завидну каријеру у Америци овде се ништа не зна.

 „Издавачи књига не иницирају објављивања стручне литературе из области савремене уметности, а они који то чине објављују махом потпуно ирелевантну литературу. Овде за сада не постоји издавач који би ушао у такву ’авантуру‘”, каже Бранко Димитријевић, додајући да је животна позиција савременог уметника другачија од глумаца, редитеља или књижевника који су увек морали да ступе у тешњи однос са владајућим структурама политичког и економског одлучивања.

Марија Ђорђевић

(Сутра: Ми смо веома конзервативна средина)

(/slika2)

„Геопоетика” преговара са Марином Абрамовић

Објављивање монографија из области савремене уметности финансијски је неисплативо, и готово да је немогуће без спонзорства или подршке државе, каже за „Политику” Владислав Бајац, директор београдске издавачке куће „Геопоетика”, која је објавила монографије о стваралаштву Раше Тодосијевића и Ере Миливојевића.

Упркос томе што је и у техничком смислу тешко објавити књиге у рангу уметничких монографија, Бајац ексклузивно за наш лист наговештава да већ трају преговори „Геопоетике” и наше познате уметнице светског реномеа Марине Абрамовић око објављивања књиге о њеном стваралаштву. Ова идеја настала је у „Геопоетици” још пре десет година.

– То неће бити класична монографија, али ће бити књига оригинална у сваком смислу – наговештава Владислав Бајац.

М.В.

-------------------------------------------------------

Зазор и омаловажавање

У књижарама данас не можете наћи ниједну публикацију посвећену раду Милице Томић која већ 10 година континуирано излаже на интернационалној сцени, а списак музеја који су откупили њене радове захтевао би повећи простор. Милица Томић до сада није имала самосталну изложбу у Београду, а последњи пут је излагала 1988. године у Дому омладине.

Замољена да прокоментарише овакву ситуацију, Милица Томић каже да је за њу ово питање фрустрирајуће.

„Да ме ви то сада нисте питали изгубила бих сваку наду да јавност у Србији тога није ни свесна, и да нико ништа не жели да зна о томе.

Иако је некад била болна, за мене је то сада постала нормална ситуација, и временом сам навикла да у Србији нисам излагачки и продукционо активна, и да ниједна уметничка институција није заинтересована да обимније представи моју уметничку продукцију“, каже Милица Томић и додаје:

(/slika3) Постоје уметници који су пореклом из Србије и имају интернационално препознатљиву каријеру, али они одавно не живе у Србији. Моја позиција је потпуно другачија и крајње неуобичајена: ја сам уметница која живи у Београду, а ради, излаже, предаје и живи од своје уметности искључиво у иностранству. Сви се питају зашто и даље живим овде када ми „добро иде”, ако могу да живим и излажем изван земље. Мени је овакав став невероватан, јер зашто интернационално активна уметница не би живела у средини у којој је одрасла и постала уметница? Моје присуство на нашој сцени једино је резултат пукотина које повремено отварају медији или инострани кустоси међународних изложби у Београду кроз које процуре информације о мом раду, а које су последица притиска интернационалне сцене. Оваква позиција постаје предмет зазора, тако да вас више нико са уметничке сцене Србије ни приватно не пита где излажете, где и шта предајете, и шта ви то уопште радите. Локални актери интернационалне мреже уметности су одувек, од Зенита, Мицића и Бранка В. Пољанског па до данас били неетаблирани и пре свега предмет зазора и омаловажавања.

У Хрватској је другачије. Уметници који излажу интернационално су једнако присутни и вредновани јер им културна политика Хрватске омогућава оквир у коме је могуће да критички и активно живе и раде и код куће – каже Милица Томић.