Инфлација и ММФ

Извештај мисије ММФ-а о економским кретањима у Србији није могао стићи у боље време за актуелног министра финансија Млађана Динкића. О интонацији порука и приоритетима – да се и не говори. Као да им је сам министар био рецензент. У односу на претходне сусрете и препоруке, овога пута проблем број један није инфлација, годинама највећа у Европи или споро реструктурисање великих јавних предузећа, већ незапосленост.

Још један стицај околности, да ли и сасвим случајан – остаје да се види, али из Министарства финансија изашла је прва процена о нултој стопи инфлације у јуну. Цене горива су пале за 0,3 одсто, а за толики постотак су поскупели неки други производи. Резултат – нула.

То је потврдио и званичан статистички извештај, који је једино мериторан, али и без њега је тешко поверовати да би тај податак могао бити другачији. Чак и без "велике теорије завере", по којој се, између осталог, штимују статистички подаци о ценама, као и још много тога, па и метеоролошки извештаји о висини температуре, већ из једноставног разлога што је објективно дошло до извесног инфлаторног затишја.

Да ли ће тако бити до краја године, како очекује министар Динкић, за кога је задатих овогодишњих 9,3 процента сасвим остварив циљ, иако је "испуцано" 5,7 одсто те квоте, ствар је већ његовог пословичног оптимизма, веома често без покрића. Прошле године је нудио опкладе да ће инфлација бити 9,6, а она на крају 2005. беше свих 17,7 процената. Већина економиста и сада сумњичаво врти главом, али министар и даље "јаше на истом ветру".

Суштина ствари у целој овој причи, свеједно чему се давала предност у вођењу економске политике, јесте што је стопа инфлација најобјективнија оцена свега онога што се у привреди једне земље догађа. То огледало није криво што наше лице није лепо, а ми мало чинимо да га удесимо. 

ММФ се слаже с намером наших економских власти, па и самог министра Динкића, да великим јавним инвестицијама покрену привреду и отворе на стотине хиљада радних места, али тај "надзорни орган" истовремено упозорава на могуће и сасвим извесне макроекономске неравнотеже у фискалној, монетарној, спољнотрговинској и политици свих облика потрошње.