Више од више силе

Лешеви и развалине на све стране, тешко повређени издишу без одговарајућег збрињавања, недостају и машине за раскрчивање и вода за пиће и струја, а почињу похаре… Град Порт о Пренс је налик паклу на Земљи.

Цео свет изгледа запањен таквом провалом ужаса. Нису, међутим, изненађени најбитнији актери: страдалници и сеизмолози. Садашње пустошење је за њих масовна реприза наслова „Хроника најављене смрти” Гарсије Маркеса. Први су навикли, како бележе хроничари, да им патње буду редовније од оброка, а други су упозоравали да („једног дана”) предстоји разорни земљотрес, какав се управо и догодио.

Ако су искуство и стручне прогнозе били сагласни у опоменама, зашто онда није предупређена трагедија која се, додатно, и увећава? До бар делимично поузданог одговора се стиже брже него до затрпаних: Хаити је симбол непожељног стицаја локалних и глобалних – предњачења, застрањивања и занемаривања.

Укратко: на његовом тлу се зачела светска промена света у којој је он догурао до статуса – запуштеног чеда. На острву Хиспаниола (на чијем је западном делу Хаити, а на источном Доминиканска Република), Колумбовом одисејом је основана – како гласе најпопуларније верзије – прва европска колонија у „Новом (америчком) свету”. Касније је Хаити постао и „прва независна држава Латинске Америке и први поредак у коме су власт освојили робови и једина земља која је независност извојевала њиховим устанком. Да би после свега тога: стекао „славу” земље диктатора („папа Док” и „беби Док”), најсиромашније нације (већина од десетак милиона становника преживљава дан с приходом мањим од једног долара) западне хемисфере, корупције, хаотичности, вудуа, зомбија…

И посебно, стекао је фаму – редовне жртве природних катастрофа. У епицентру налета урагана и судара тектонских плоча.

САД су више пута интервенисале да би га „уредиле”, да би деведесетих година прошлог века ту „немогућну мисију”, како ју је вашингтонски генерал оценио, формално препустиле Уједињеним нацијама. Ангажман светске организације је донекле поправио стање у последње четири године, али судбина, тачније суштина, није промењена: Хаити је остао земља унутрашњих импровизација и спољних егзибиција, без реализације која би довела до нормализације.

Ових дана се поново испоставља као станица у новој фази глобализма, којом се америчком председнику Бараку Обами прослеђује улога – репризног Колумба. Сугерише се, наиме, да на овом случају треба да покаже колико је спреман да испуни обећања за изградњу бољег или бар уравнотеженијег света и побољшавање имиџа САД.

Пошто је често претходнику Џорџу Бушу оправдано пребацивао да није ни благовремено предупредио ни ефикасно ублажио такође најављивану катастрофу у којој је под налетом урагана 2005. опустошен Њу Орлеанс, Обама би, образлаже се, сада морао да на Хаитију покаже како је оспособио америчке снаге да се уверљиво искажу у елементарним непогодама. Поготову што су – додаје се с (неприхватљивом) дозом поједностављивања – и тамо, као у Њу Орлеансу, главне жртве припадници његове црне расе.

Проблем је, наравно, много шири. Из већ наведеног произлази да би трагедија Хаитија била знатно мања да је био само жртва беса природе. А не и планетарних подела, какве је урезала стара, дискриминаторска, изрека по којој би, у конкуренцији да постану вест, масовне погибије у некој од „споредних” нација могле да се нађу тек у истој равни с једном жртвом у „водећој” земљи.

Слично „нивелисање” примећује се и код других. „Који ти је тај Хаити, да бисмо га поредили са овдашњим свакодневним мукама”, може се чути у круговима који су, иначе, осуђивали „равнодушност осталих према нашим невољама”.

Одсуство заинтересованости за оно што проживљавају или смерају други многима се, знамо, обило о главу. Упркос томе, још нема спремности да се оснују сталне и ефикасне међународне снаге – какве се, у регионалном виду, појављују на ратним жариштима – за брзо реаговање и хуманитарно ублажавање природних катастрофа, иако су оне чешће, и махом разорније, од оружаних сукоба.

Зашто? Одгонетање ће потрајати. Можда у распону између два врло различита случаја.

Кад је Америка почетком овог века погођена терористичким ударима, пронео се глобални поклич: „Сви смо ми Американци.” Сада се не чује узвик – „Сви смо ми Хаићани”.

Склонији смо, чини се, да своје слабости покушамо да прикријемо поистовећивањем с јачима, а снагу себи припишемо – порицањем сличности са слабима. И таквим илузијама – допринесемо: да страдања местимично буде више него у непосредном дејству више силе.