Од спорта, па надаље

Заговорници осамостаљивања Црне Горе убеђивали су грађане да је важно да свако има своју кућу, а да се, суштински, ништа неће променити у односима између две братске републике.

Месец и по после референдума је јасно да се све променило. Истина, у овдашњим медијима више нема онолико негативних оцена о Србији и Влади Србије, као у протеклих седам, а нарочито три последње године, нити је промовисана строга граница или пасошка контрола, али се овде многи плаше да ће то бити тако само док траје туристичка сезона.

Искуство нас је научило да преко спорта много шта почиње, али и завршава. Српски и црногорски спортисти се раздружују и одлазе свако на своју страну. Учинили су то фудбалери, а недавно и шахисти. Иако је било договорено да ће се, без обзира на исход референдума, играти заједничка Прва лига – ништа од тога. Извршни одбор ШС Србије је раскинуо договор и крајем августа, стартују две одвојене Прве лиге, српска и црногорска.

Због неприродне ситуације у чуду су се нашле две наше најбоље тенисерке Ана Ивановић и Јелена Јанковић. Не знају коме "царству да се приволе", односно за коју ће репрезентацију играти. Имају и српске и црногорске крви, а доскоро се мислило да је то иста крвна група. 

Петар Поробић отворено страхује да ће ватерполисти Јадрана и Приморца одлазити комбијем на вечерње првенствене утакмице, после ручка и поподневног одмора.

Рукометашице Будућности немају правог ривала да спремне крену у одбрану европског трофеја, као ни одбојкаши Будућности и Будванске ривијере. Утакмице два најбоља црногорска рукометна клуба, Ловћена и Берана, увек су пуне набоја и публика гледа углавном тврду, а не лепу игру. Наследници Дејана Савићевића и Предрага Мијатовића се и не назиру.

Квалитет спорта у Црној Гори, макар у првој години њене самосталности, биће, очигледно, на ниским гранама. А до неких нових српско-црногорских лига, протећи ће много воде Таром и Морачом, Савом и Моравом.