Бранка јача од несрећне судбине

Бранки Пешић живот се потпуно променио пре непуне две деценије, када је као деветогодишњакиња, играјући се код баке и деке у родној Сјеници, поред једне колибе пронашла предмет за који се касније испоставило да је ручна бомба заостала из Другог светског рата. Бомба је експлодирала, а Бранка је четири дана провела у коми и цео месец у болници. Битку за живот је добила, али је изгубила обе шаке и вид.

Сада, на почетку 2010. Бранка Пешић има 28 година, факултетску диплому и посао приправника у Савезу слепих Србије у Београду.

– Десило се шта се десило, али се нисам дала. Нисам дозволила да изгубим ниједну школску годину, најпре захваљујући учитељици Љиљани Савић из Основне школе „Ратко Митровић” у Чачку. Она је, пошто тада није постојало инклузивно образовање, свакодневно слала другаре да ми говоре шта смо радили на часовима – објашњава Бранка Пешић.

Шест година после несреће Бранки је умро отац. Тада се, како каже, нешто у њој променило, па је одлучила да школовање настави у Београду. Уписала је земунску Школу за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић”.

По завршетку средње школе вратила се у Чачак где је на Мегатренд универзитету уписала вишу школу и то два смера, менаџмент и међународни маркетинг. Две године касније, када је завршила вишу школу, надала се да ће успети да се запосли.

– Активирала сам се и у невладином сектору, али од посла није било ништа. Зато сам прихватила савете оних који су ми говорили да упишем још две године и стекнем факултетску диплому. И тако сам наставила на истом Универзитету, само на Економском факултету – истиче Бранка и додаје како је захваљујући просеку од 9,69 четврту годину студирања „добила на поклон”, односно била ослобођена плаћања школарине.

Наша саговорница објашњава како је, с обзиром на хендикеп, успела да оствари тако добре резултате.

– Професори су ми дозвољавали да снимам предавања диктафоном које сам потом преслушавала, док сам уџбенике скенирала и учила уз помоћ говорног програма који чита текст. Наравно, било је и предмета попут статистике где нисам могла да урадим оне делове који се цртају. Тада сам знала да не могу да добијем највишу оцену. Али никада нисам тражила да одговарам одвојено од других студената, нити преко реда. Седела сам и чекала да ме професор прозове – наглашава Бранка Пешић и објашњава како се у Београд поново доселила када је постала приправник у Савезу слепих. Живи као подстанар, а са њом је дошла и мајка, јер јој је ипак потребан неко ко би је допратио до посла.

И то није све. Ова девојка савладала је есперанто, учествовала је на бројним конгресима есперантиста у Бугарској, Италији, Мађарској... а као атлетичарка 2008. године била је и у Чешкој на јуниорском такмичењу за особе са инвалидитетом. Рачунар користи хитро и спретно, а преко чет програма радо комуницира са пријатељима који се налазе у иностранству.

– Знам да је новинаре непријатно да ме питају, па ћу сама рећи – могу самостално да се обучем, да одржавам личну хигијену и да се сналазим у стану. Уз персоналног асистента, који код нас још не постоји, било би ми много лакше. Знате, мени асистент није потребан за дружење, ја пријатеље имам. Потребан ми је само да ме отпрати до посла и кући, помогне при куповини и кувању. Остало могу сама – наглашава на крају разговора Бранка Пешић.