Карикатуре су му отварале сва врата

Изложбом слика, која се под радним насловом „Плаши ме твој страх”, одржава у Галерији УЛУС до 19. јануара, мултимедијални уметник Зоран Јовановић Јус желео је да покаже и подсети и на другу страну свог талента, мање знаног и награђиваног. Јовановић, који већ три деценије живи и ради у Паризу, познат је пре свега као илустратор, графички дизајнер и карикатуриста, између осталог, и по томе што је креирао плакате за велике филмске компаније као што су Warner Bross, 20th Century Fox… У домену цртежа и графичког дизајна креирао је и за Le Monde Diplomatique, GDF, Le Figaro, Paris Match, , Stafford Miller, Ville de Vincennes, Музеј Николе Тесле…Значајна признања добио је за промотивну кампању филмова „Амбис” Џејмса Камерона и „Дина” Дејвида Линча. А сликарство, прву љубав из младости, учио је код чувеног Стојана Ћелића. И ма колико да је био ангажован у свету у примењеној уметности, Јовановић је непрекидно сликао, сматрајући да га друге уметничке дисциплине нису одвојиле од штафелаја, напротив омогућиле су му да на платну не чини компромис.

У средишту Јовановићеве поетике је човек, његове стрепње, страхови, наде... Такви су и називи слика које су сада пред публиком – „Двоумљење”, „Искушење”, „Љубомора” – у том духу сликао је и митолошке и историјске личности.

Зоран Јовановић, који излаже после девет година паузе поново у Београду, за „Политику” каже:

– У Галерији УЛУС се налази 25 дела која су настајала у претходне две деценије, баш кад је у нашој земљи почело много тога ружног да се дешава. Тада сам често размишљао о томе шта је човек спреман да уради другом човеку и шта се дешава кад оно што нас чини људима потиснемо у други план. Човек и његова природа су централна тема на мојим сликама, а назив изложбе „Плаши ме твој страх” упућује на то да свако од нас има неку своју истину због које напада, као у животињском свету, и то говори о страху који човека спречава да уради праву ствар у правом моменту. Страх од љубави, смрти, живота... код сваког постоји. Решење је у нади и вери, а једна од мојих слика се зове дословно „Треба веровати”.

На питање да ли је истина да је Тина Тарнер пристала на интервју за један наш лист тек када је видела како је Јовановић овековечио на карикатури, наш саговорник је одговорио:

– Да, то је тачно. Могу да кажем да ми је карикатура увек отварала сва врата. Захваљујући њој, одлучио сам се за живот у Француској пре три деценије. Било је то после једне изложбе мојих радова у Српском културном центру у Паризу, када ми је издавачка кућа „Филипаки”, која објављује „Пари мач”, „Плејбој ”итд. понудила уговор.

Од бројних признања која је добио, као што су „Пјер” 1979, награда УЛУПУДС-а на Октобарском салону, Цезар, „Плакат године” по избору француског часописа „Creation” и друга, најдраже му је оно које је као шеснаестогодишњак примио од „Дечјих новина”. Сећа се да је то била награда у виду једне дрвене кутије пуне четкица и уљаних боја.

– Кад човек воли и верује у то што ради – то је највећа награда, сва остала признања пријају, али нису најбитнија – каже Јовановић, и

открива да управо ради серију малих уметничких филмова, које ће приказати „кад за то дође време”.