Европо, треба да издржиш

По повратку с крстарења Европом, познаници причају да им се стари виц, о претпостављеном распореду њених нација на небу, исказао као збиља. Па да би: „у рају – полицајац био Британац, кувар Француз, инжењер Немац, администратор Швајцарац а љубавник Италијан, док би у паклу – полицајац био Немац, кувар Британац, инжењер Италијан, администратор Француз и љубавник Швајцарац”.

А какав би посао тамо горе следовао Србину? Једна од страних гошћи овде прогнозира да би му било поверено да „држи говоре: у рају о недоживљеном, а у паклу о проживљеном”…

Није ли депласирана сва та вицкастост у тмурним, не само метеоролошки, временима? Није, тврде аналитичари: Европа управо остварује вероватно највећи „виц” свих (бар њених) времена: јединство унутар себе.

А „да ђаво не би однео шалу”, Европа мора да превазиђе своје традиционалне неслоге и обједини се да би „преживела” нови распоред снага и послова, не на небу већ на земљи – сложило се, недавно оснажено, руководство континенталне заједнице. Не ради се, наравно, о голом опстанку, већ о забринутости да се сачува место међу креаторима главних глобалних збивања.

Као никад досад, Европа је данас и ближа искушењима „остатка света” и удаљена од своје традиционалне улоге у њему. Ближа другима, мада у дози која измиче уједначавању, јер као и они сада „једва саставља крај с крајем”. А удаљена од оног што је била јер је – први пут после Хладног рата (иако се баш на њеном тлу окончао) – у изнудици да се прилагођава новом распореду снага у свету (иако га је дуго обликовала по својој мери), а не он њој.

Напомене у заградама сугеришу да се ради о, такорећи, револуционарној промени. То јест, да пионирски извођач глобализације трпи ударце из сопственог пројекта.

На све стране се прича, наиме, да ће овај век бити други узастопце у коме европске силе не држе примат на глобалној ранг-листи моћи. Прошло столеће је, подсећа се, било „у знаку Америке”, а за садашње је „само питање” да ли ће бити као претходно или ће му главни печат ударити – Кина, самостално или у тандему. Прогнозира се, такође, ново премеравање моћи – уз повећано учешће Индије, Русије (евроазијског опсега), Јапана, Бразила…

Неопходан нам је бржи економски развој да бисмо очували европски начин живота – једногласно је „двоглаво” лидерство ЕУ, оличено у првом председнику Белгијанцу Херману ван Ромпују и Хосеу Луису Родригесу Сапатеру, премијеру Шпаније која је преузела упоредно ротационо руковођење по националном кључу. Поменути европски начин живота са свим његовим нијансама, чини ми се, после поприличног обигравања планете, досад најбоље разрађеном и многим другима најпожељнијом, али и најугроженијом системском врстом. Тетура се, наиме, под ударима налета робе коју производи јефтина радна снага, каква је у „комунистичком капитализму” Кине, безбедносне зависности од Америке и вредносних (демократија и тржишне законитости) повезаности с њом, уз повећану енергетску зависност од испорука Русије…

Осећам потребу да кажем: „Европо, издржи”! Нађи начина да не постанеш као други, који те местимично претичу да би достигли оно што ти већ јеси – досад највећи склад продуктивности и хуманости, права и обавеза, слобода и одговорности.

Подршку за овакав приступ нашао сам и у погледима америчког нобеловца (за економију) Пола Кругмана. Полемишући с локалним оптужбама на рачун шефа Беле куће Барака Обаме да „Америку преобраћа у (непожељну) социјалдемократију” Европе „која је изгубила привредну динамику”, аутор написа у „Њујорк тајмсу” истиче да је „реална порука супротна тврдњама конзервативаца и да је Европа и пример економског успеха и потврда делотворности социјалдемократије”, као и „доказ да напредак и социјална правда могу да иду упоредо”.

Оспорава, при том, домет поједностављених рачуница о квалитету живота. Ко је приликом посета Паризу, Франкфурту и Лондону видео назадовања каква се приписују тим метрополама, тобоже пита Кругман, да би препоручио: „Верујте више сопственим очима него штурим статистикама”.

Навијам за то да наш Стари континент успе у преображајима толико да постане  битан новитет 21. века. Да покаже да је могућан спој „неспојивог”, за какав су у већем делу прошлог века важили његови источни и западни делови.

Склон сам и мишљењу да ако Европа не успе у свом обједињавању неће успети ни конструктивно прекомпоновање света у складу с, неспорно, већ измењеним реалностима. Зашто? Из бар једног разлога. Ако она не усклади своје разлике – тешко је поверовати да ће се превазићи остали јазови, знатно дубљи од њених, као и између ње и непосредног окружења.

Чини се да је подесан тренутак да Европљани (и ми, као Унији још неприкључени, али део неопходан за њено комплетирање) испоље аутореформаторску далекосежност. Да обједињавањем остваримо жељено а недоживљено и потиснемо проживљено – бар оно што је преуско етикетирано као „балканизација”.