Живот у неприступачном граду

Студенти са инвалидитетом, њих 75, у Сектору за борачку и инвалидску заштиту, потписали су уговоре о годишњим стипендијама за које је градска власт издвојила 12 милиона динара. Млади академци ће у наредних годину дана примати 13.500 динара месечно.

Сандра Пејчић, студент четврте године шпанског језика и књижевности, није могла да сакрије срећу док је потписивала годишњи уговор. Каже да јој ова помоћ много значи, јер без ње не би могла да настави студије. Њена мајка Радмила, која је издржавала, недавно је изгубила посао. Још није испунила услове за пензију, па су остали без икаквих примања. Овај конкурс им је вратио осмех на лице, јер мајка није могла да се посвети тражењу посла, јер је због, неприступачности наших установа, морала са кћерком да иде свуда. На Филолошком факултету на којем Сандра студира не постоје рампе за кретање, а колица не могу да стану у лифт. Наша млада саговорница је принуђена да на испите и предавања иде на штакама, руку под руку са мајком. Ипак, то је не спречава да полаже испите и да уписује годину за годином.

Искуство младића и девојака са инвалидитетом указује да им живот највише отежава градски превоз. Драгана Матејевић, студент Машинског факултета, каже да највише сати изгубе у чекању комбија чије коришћење, у Градском саобраћајном предузећу, морају да закажу дан раније.

–  Морамо да нагласимо тачно време доласка и одласка са одредишта. Када имам испите, готово никада  не знам када ћемо завршити. Обично кажем да дођу по мене касније, па морам да их чекам по неколико сати. Срећом, другари са факултета ми често праве друштво – каже Драгана и додаје да би особама са инвалидитетом много помогло уколико би на свим градским линијама саобраћао по један нископодни аутобус и ако би возачи имали мало више стрпљења када виде особу у колицима.

Нашој младој саговорници овај новац ће добродоћи, јер родитељи не могу да јој пошаљу довољно новца да плати смештај, храну и књиге. Драгана већ две године живи у Дому "Мика Митровић", установи у којој су смештени академци са инвалидитетом. Иако би требало да барем у овој згради имају потпуну слободу кретања, ситуација је другачија. Младићи и девојке и на овом месту, без ичије помоћи, могу да стигну само до приземља, јер лифтови не постоје. Увек морају да пронађу некога ко ће их однети до њихових соба. Такође, муку муче и са заједничким купатилом, јер се девојке, везане за инвалидска колица, много више задржавају у тоалетима од њихових вршњакиња које могу нормално да се крећу.

Надлежни су свесни да живот ових академаца није нимало лак, а баш из тог разлога су, према речима Миросинке Продановић, заменика у Градском секретаријату за социјалну и дечју заштиту, прошле године први пут издвојили додатни новац за стипендирање наших младих суграђана.

– Свесни смо да је реч о врло осетљивом делу популације и да им ова наша помоћ пружа додатну материјалну и психолошку подршку и мотивацију да заврше студије. Надамо се да ћемо успети да им помогнемо приликом тражења запослења – нагласила је Продановићева.

--------------------------------------------------------------------------

Услови за конкурс

На конкурс су имали право да се пријаве сви студенти Београдског универзитета, држављани Републике Србије са пребивалиштем у престоници, који нису обновили једну годину више од два пута. Пријаве су послала 93 академца, али је 75 испунило услове.