Килави мачо примитивизам

Поводом текста „Жилави мачо примитивизам”, Култура, 11. 01. 2010.

Рекло би се да Бранко Димитријевић има право када наводи да је средина у којој живи конзервативна, те да као таква не разуме савремену уметност.

Него, оно што је симптоматично у Димитријевићевој критици (своје) средине јесте изразито наглашени псеудоавангардизам који, јасно је, потиче од школског следбеништва неоавангарди седамдесетих година 20. века. Не примећује да идологизирањем уметности седамдесетих оглашава скривени конзервативизам, јер велича нешто што је било пре 40 година!

Из данашње (!) перспективе, уметност седамдесетих припада времену модерне, а никако савремене уметности – боље рећи актуелне уметности.

У исту замку су давно пре Димитријевића упали и они које критикује: идеолози и следбеници Париске школе и остали конзервативци који мистификују оно што је било пре 80 година. Мене забрињава Димитријевићев „авангардистички” став који (из потаје) подстиче модел раскола: партизани–четници. Употребом овог модела, Димитријевић се врти укруг, па тако промашује инвентивност, битан историчарско-уметнички предуслов за анализу савремене уметности.
Неоавангарда седамдесетих и постконцептуализам од почетка деведесетих, одавно су део данашњег тржишта, па су узалудни покушаји користити тржиште као аргумент за теорију о конзервативизму. Пошто тржиште капитала тако функционише (на жалост у Србији га нема), чак и студенти (историје) уметности на Западу знају да бити на тржишту није мерило Инвентивне, већ огледало Етаблиране уметности. Претпостављам да је Димитријевић, док се школовао, научио да неоавангардисти седамдесетих с разлогом нису хтели да њихов рад (дело) постане роба, нити су хтели да излажу на (конзервативно/националним) венецијанским бијеналима, те су 1968. из протеста демонстративно запосели Бијенале, па следећег није било.

Димитријевић, кокетира једним, а ради друго. Био је на неколико венецијанских бијенала комесар павиљона Србије, половином је у МСУ, дугогодишњи помоћник министра културе и при том успева да политичку коректност државног апаратчика спиновањем промућка са „авангардом” лево, десно, савремено, конзервативно... Какву мачо медијску теорију завере помиње, кад има све позиције да ту заверу и дискредитује. Вероватно не препознаје методе које деценијама користе ти његови супарници, идеолози Париске школе. Изгледа да то не примећује јер се због „авангардности” заглавио у интелектуалну елиту, па трокира док „Парижани” и даље држе банку митова за замајавање масе, па тамо неки Шобајићи путују по забитим селима и варошицама брдовите Србије, каче слике по баштама и воћњацима, „просвећују” масу, док Димитријевић на београдској калдрми медијски саплетен (?) од примитиваца, не може да разуме зашто ова децентрализација по салашима и шљивицима прави толике недаће салонском Zeitgeistu (Дух времена, прим. ред.)

П. С. Претпостављам да ће неко паметан помислити да сам се огласио јер моје име није на Димитријевићевој листи. Има истине, осетио сам се повређеним и пукао ми је филм. Не могу више да браним српску савремену уметност ни од мачо примитиваца, ни од салонских „zeitgeistova”, па реших да се јавим, ето, докон из Берлина и пошаљем жути картон у Београд. Знам и да ћу можда на следећем жирирању за неку награду или изложбу или... добити један-два гласа мање, али за утеху, што би рекла Марина Абрамовић: „Лепа је моја уметничка слобода што не зависим од српских комесара, генерала, министара, њихових помоћника и музеја”. А ја бих додао: примитиваца, салонаца, издавача, мачо набоди артоваца... и, Парижана. Ето, једино бих се изненадио кад би ми неко јавио да је Димитријевић кренуо (као некад Љубомир Мицић) по блатњавој Србији да просвећује и штити народне масе од Парижана, промовишући савремену уметност и неоавангарду седамдесетих. Ако то одради, онда пристајем да тзв. берлинска фракција српске савремене уметности буде поистовећена са „конзервативно” париском, па нека се зна да је Б. Димитријевић Zeitgeist савремене Србије.

(Аутор живи и ради у Берлину)