ВАЖАН ЈЕ ФЕР-ПЛЕЈ

Када сте видели добростојеће и богате људе на улици да заједно са сиромасима протестују због неравноправности и због огромних разлика у заради једних и других? Никада, наравно. На улицама обично се демонстрира због супротних виђења ствари и интересаразличитих табора.

Размишљања о фер-плеју одувек су различита и тичу се колико односа међу једнакима толико и надређених и подређених, сиромашних и богатих, а емоције и избор начина демонстрација нису увек на висини идеала коме се тежи. Чињеница је да наш осећај за фер однос ретко кад превазилази лични интерес и бави се мало, или нимало, нечим што је веће од нас самих. Зар то најбоље не показује борба за голи живот у којој емоције доминирају потискујући разум.

Једна или више група често занемарују виталне интересе других, што се виђа на неким јавним демонстрацијама незадовољства, кад се уз декларативну грижу савести затварају очи и уши, чак и пред неким ко умире, јер му је пут, рецимо до болнице, непролазан. Свеједно је да ли улицом, јавним путевима или железничким шинама. Каква је то само била регресија свести! То је као кад деца плачу и протестују чим запазе да је њихов комад колача мањи него сестрин или братовљев. Кад мало поодрасту у стању су да ускликну „неправда”, али и том приликом никад не иду даље од својих жеља и интереса. Осећај за правду јесте урођен колико и за језик и граматику, али испољавање му зависи од начина култивисања.

Антрополози знају да мајмунчићи звани капућини падају у очајање уколико виде да неко од њих добије већу награду од осталих. Кад им се дају облуци да би се играли, а потом им се пруже кришке краставца да би те облутке вратили, све иде добро и замена се одлично одвија и по 25 пута узастопно. Међутим, атмосфера се одједанпут мења кад се измене правила и кад се испољи неједнакост. Оног момента кад један од мајмуна почне добијати грожђе уместо краставца, остали губе интерес и посматрајући срећника који ужива у сочном грожђу постају узбуђени, што се завршава бацањем каменчића напоље из кавеза.

Вођење бриге о томе колико ко има и колико ко добија, изгледа ирационално и потпуно ситничаво. Али, када се погледа на дугу стазу, види се да то незадовољство настаје због осећаја неједнакости, потцењености и губитка корака у борби за ресурсе. За разлику од људи, мајмуни нису дошли до тачке из које би се осећај фер односа проширио и ван њихових егоцентричних интереса. На пример, ниједан мајмун који је добио грожђе не долази на идеју да га подели са својим члановима групе, док се у кооперативним друштвима људи, фер однос подразумева, иако се увек не испуњава.

Разматрајући односе владалаца и друштва, Томас Хобс (1588–1679) забележио је да су људи и цело друштво заинтересовани за правду само да се не би међусобно тукли. И заиста, кад су лични интереси у питању, људи се не разликују много од човеколиких боноба, патуљастих шимпанза. Бонобо се забрине кад у поређењу са другима добије сувише хране и чим примети да га посматра много очију из сопствене групе, по правилу одбија понуђену храну. Учинио је паметну ствар, јер зна да би у супротном могао бити изложен репресалијама осталих. Осећање кривице присиљава на исправљање грешке пре него што буде откривена. Ето трагова савести која се јавља тек у људима и углавном је конзистентна са дефиницијом:то је ,,унутрашњи глас” који упозорава да смо можда посматрани. Међутим тај унутрашњи глас, то јест савест губи се у групи која протестује изливајући нагомилани вишак емоција. Тако се губи осећаj за фер-плеј који се заснива направедности и ономе што сеназива реципрочним алтруизмом: бити добар према другом, особина је која се практикује све док прималац доброте има више користи него што давалац губи, и све док прималац показује спремност да врати доброту. Такав је живот.

Аверзија због неједнакости и неправде није неко велико научно поље и не постоји само међу људима и вишим врстама примата већ и међу другим животињама које живе у групама. Ни кућни пас вам неће пружити шапу уколико види да други пас за то добије награду, а он не. То је део дуге еволуционе историје у којој кооперација и једнакост иду руку под руку показујући да је одбојност према неједнаким могућностима у располагању ресурсима сасвим природна. Што би рекао Робин Худ:„У дубини душе људи јесте жеља за праведном расподелом богатства”. Али насилна деоба у шуми, по Робиновом рецепту, више није у моди.

професор универзитета