Пацка Обами на годишњицу

Док је примао честитке за навршену прву годину на челу Беле куће, Бараку Обами је длан изненада забридео од – жестоке, политичке, пацке. На масачусетским изборима за Сенат, наиме, његова фавориткиња је у уторак изгубила од републиканског конкурента, што је председник САД доживео, с правом, као ударац „бирачким прутом” и по њему лично па и по укупном курсу владајућих демократа.

Догађај му је био чак четвороструко болан и неугоднији од свих (бар оних доступних јавности) искушења у управљању државом, чије је кормило преузео усред „финансијског цунамија” који је преплавио готово цео свет. Прво, пораз у Масачусетсу је демократама одузео могућност да неоспорено владају парламентом (нестала је већина којом су могли да спрече републиканце да „бесконачном говоранцијом” блокирају усвајање закона). Друго, републиканац је заузео баш место упражњено смрћу сенатора Теда Кенедија који је раније важио за Обаминог „ментора”. Треће, тако је непосредно поткопано и наслеђе лозе Кенедија на коју многи „калеме” харизму садашњег лидера, као „црначког Џона Кенедија”. Четврто, оспорен је председников курс, а најоштрије његов унутрашњи акциони приоритет – здравствена реформа (чији је најистрајнији заговорник био Тед).

Да је могао да бира шта неће на годишњицу своје владавине, Обама би, свакако, избегао овакав стицај околности који делује и као специфична контра Нобеловој награди за мир. То врхунско признање додељено је недавно њему – за распламсавање наде у мирнији свет (иако шаље појачања на авганистанско ратиште), а масачусетски бирачи су га казнили што је „побудио више нада у бољи живот него што може да их оствари”.

Обама јесте поправио међународну ситуацију и национални имиџ, а и зачео реформе какве Американци нису проживели после Другог светског рата. Анкете показују, међутим, да му је укупни рејтинг опао, а истраживачи Ен-Би-Сија и „Волстрит џорнала” прецизирају да је склизнуо на мањинских 48 одсто. Најубедљивија му је подршка као „инспиративној личности”, а најмања као „реализатору масовних очекивања”. Нарочито му се замера, произлази, што није испунио обећања да ће „коренито променити бирократско-лобистичке обичаје Вашингтона”, а још више зато што су „у антикризним мерама грађани прошли слабије од берзанске елите – најодговорније за национална и глобална посртања”.

Обама остаје, ипак, узор низу лидера: „Кад се први пут црнац уселио у Белу кућу, зашто не би била могућна и друга чуда.” Његова искушења су, рекло би се, пре – општа опомена. Пре свега – оним властима које умишљају да су му муке реалније а обећања нереалнија од њихових.