Језик је тај који памти

У Народном позоришту у Београду Гроздани Олујић уручена је НИН-ова награда, коју је добила за роман „Гласови у ветру”  (издавач: Српска књижевна задруга).  Повељу је уручио Срђан Радуловић, главни и одговорни уредник НИН-а, а новчани износ награде Бранислав Грујић, представник Српског пословног клуба  „Привредник”.

Образлажући одлуку жирија, Милан Влајчић је рекао да ма колико једна награда била цењена и утицајна, њена сврха није у давању пропуснице за књижевну вечност (то нема ни у земљи дембелији), већ у подстицању бриге за књижевност овог тренутка и охрабривање читалачких навика. Пошто ми живимо у друштву које је у приличном заостатку за цивилизованијим делом света, ма шта говориле патриоте по занимању и задацима ове или оне врсте, са пољуљаним системом вредности и олако презреним грађанским врлинама, књижевне награде се у нас додељују у неуротичној атмосфери и са унапред изреченим идеолошким дисквалификацијама, што се, одавно у овој култури није догодило. То је цена нашег пропадања и чувеног, победоносног мoнтипајтоновског корака уназад који се у неким деловима јавног живота слави као корак ка Европи или ка руском Баћушки, свеједно.

Роман Гроздане Олујић, додао је Влајчић, неће одушевити милитантне поборнике такозваног женског писма. То је озбиљна и помало старинска породична хроника која повезује страшне деценије прошлог века у условима странствовања, наметнутог расејања и интимне муке да се очува свој језик у памћењу, слика изгубљеног дома и завичаја.

У свом слову, Гроздана Олујић је потврдила да је језик тај који памти, бележи границе простора који су припадали давно несталим племенима и народима, од Хазара до северноамеричких Индијанаца, чије племенске ознаке још постоје у називима великог броја америчких река, од Мисисипија до Сијукс Ситија, чувајући интегритет и обичаје угашених племена, живих још једино преко прича и легенди у којима „изнутра шапућу преци…” Мењају се само имена, па Београд десетинама пута рушен и грађен, час на Исток, час на Запад, свугде и нигде, прво постаје келтски Сингидунум, па Алба Грека и, коначно, Београд, изложен свим ветровима историје.

Јунак романа, др Данило Арацки, објашњава Гроздана Олујић, трагајући за несталим братом, на другом крају света то схвата, као што схвата и да језик не чува само идентитет народа и појединца већ и лечи, престрашен брзином којом у ратовима на Балкану нестају они које волимо, жељан да обнови своју некада моћну породицу, питајући се, као Чеслав Милош: Где су нестале све те године, сви ти људи. Ко ће их се сетити кад нас не буде било? Одговор је: књиге, песме, уметност.

Гроздана Олујић је на крају рекла да се нада да ће њен роман „Гласови у ветру” заволети „они за које је написан”. З. Радисављевић