Грубо покидана веза

Учестали су пријеми који нису свечани. Мало-мало, па неко, овде и широм света, позове колеге да се опрости од њих. Добио је отказ или невољно узео отпремнину, па осећа потребу да бар последњег радног дана окупи друштво од кога се, вероватно заувек, растаје...

Отпуштања су масовна. Постала су, такорећи, главно антикризно оружје, знатно упадљивије од идеја за излазак из кризе. На „фронту за исплативост” делују као неутронска бомба – која разара животе (Шекспир у „Млетачком трговцу”: „Узимаш ми живот, ако ми узимаш средства од којих живим”.) а оставља недирнутим фабрике, канцеларије.

Најугроженији би, међутим, могли жестоко да узврате. Релативно мирно су поднели све лањске муке, али би сада могли да израсту у највећу опасност по многе системе – упозориле су међународне финансијске и хуманитарне организације, америчке и друге обавештајне службе.

Раст незапослености могао би да доведе до „презапослености” власти. То јест, 2010. би могла да буде „година немира” – како је недавно констатовао и лондонски „Економист”, чије је истраживање могућности за избијање нереда у 166 поредака показало да су чак њих 77 „врло ризични”, а само 37 „нискоризични”.

Штрајкови већ потресају многе земље. Местимично и мали протести пресецају националне саобраћајне и друге виталне артерије.

Незапосленост ће, ипак, ове године расти, и ако глобална привреда изађе из садашње рецесије – поручила је Светска банка. Нешто дубоко није у реду са системом који у „вишку људи” види главног кривца за пословодне мањкавости и неуклопивост у напредак – сугеришу хуманисти.

Непожељности нису новост. Тим горе.

Још пре осам деценија је добитница Нобелове награде за мир, америчка пацифисткиња Џејн Адамс, рекла да је „незапосленост најпотреснија од свих социјалних беда”. Па ипак, откази данас пљуште чешће него икад после Другог светског рата.

Не помажу ни налази добитника Нобелове награде за економију ни најуспешнијих оперативаца – да је „погубно” и по привреду и по демократију, што се астрономским бонусима форсирају финансијске авантуре, из којих је добит гарантована директорима, а губитак пореским обвезницима. То је нова врста „Берлинског зида” унутар капитализма – мисле поједини аналитичари, асоцирајући да се у губицима примењује – социјализам (државна интервентна помоћ) према газдама, а капитализам (са отпуштањима „на основу тржишних законитости”) према радној снази.

Шеф Беле куће Барак Обама је обећао да ће променити тај однос и остварити „нову нормалност”. Признао је, пре неки дан, да у томе засад није успео, делимично и због тога што га обичаји Вашингтона, које је такође замишљао као подложне променама, повремено „излуђују”.

Америци прети да остане без средње класе, а онда то више и не би била права Америка – предочила је Елизабет Ворен, челница органа, при парламенту САД, за надзор остваривања програма хитне помоћи посрнулим гигантима Волстрита. И она мисли да је више потпоре из буџета усмерено ка кривцима него ка жртвама системских застрањивања, па наводи и да је стварна стопа незапослености два пута већа од озваничене ( 20, а не 10 одсто), док шефови задржавају своје позиције и повећавају личне принадлежности. „Наше време је јединствено по највећем расколу између финансијског капитала и реалне привреде”– каже професор Универзитета Колумбија и нобеловац Едмунд Фелпс. Хоће рећи – да се често ради о „продаји магле” у виду берзанских „деривата” које је утицајни милијардер Ворен Бафет назвао „финансијским оружјем за масовно уништавање”.

Следи низ упозорења. Ауторка у „Њузвику” наглашава их неколико: да су економска посртања довела и до узлета нацизма, а да би садашње невоље могле да ударе трајан жиг актуелној „генерацији рецесије”. Поколењу које се осећа материјално „депресираним”, а духовно „депресивним”, што су карактеристике које се могу „пресадити”, према садашњем стању ствари, на њихове потомке.

Какве су то, онда, стабилизационе мере кад воде ка дестабилизацији „с колена на колено”, па и репризирању услова из којих су произишла нека од великих зла по човечанство? Теши принцип „што горе то боље” – одговарају хроничари, подсећајући да су највећа побољшања долазила после савладавања највећих погоршања.

Тренутно би било врло важно – тврди Сузан Рид, америчка новинарка специјализована за радне односе – да шефови покажу већу љубазност према запосленима. У супротном, опомиње, изгубићете много – смањићете и продуктивност и изгубићете најбоље раднике – додаје.

Позивајући се на анкете, међу којима и Галупове, она наводи да се у фирмама које отпуштају запослене – осмоструко повећала пасивност оних који су остали на радним местима, насупрот очекивањима руководилаца да ће смањивањем радне снаге повећати радну ангажованост поштеђених. Потребан је, произлази, дуг опоравак од процеса претрпљене егзистенцијалне неизвесности и растанка с драгим колегама.

Проживљени шокови били су, уједно, толико велики да већина компанијских пословних „звезда” најављује да ће, кад криза прође, отићи у друга предузећа. Која ће се, процењује се, јагмити да плате више онима који су код конкурената издржали свакојака потцењивања и поседују њихове тајне.

Не мора бити баш тако. Али, веће су шансе да неће остати ни овако како је: с грубо покиданим везама између формалне одговорности и стварног испаштања.