Доктор за шљивовицу

Чачак  – У врху листе најбољих српских ракија свих времена нашле су се три боце из подјеличког села Премеће из подрума Милана Плазинића. Једна је заузела 4, друга 10, трећа 16. место и тако су свог власника уврстиле међу врхунске произвођаче националног аперитива.

Плазинић је „доктор за шљивовицу“ постао успут, пошто је по професији предавач на Техничком факултету у Чачку где, као доцент, држи основе електротехнике и теорију електричних кола.

– Нисам очекивао да ће све три ракије које сам послао на конкурс заузети овако висока места. Печене су 1994, 2000. и 2001. године, у једној боци је пожегача, у другој пискавац, у трећој мешавина неколико аутохтоних ракијских сората – каже Плазинић за „Политику“.

Такмичење за нашу најбољу шљивовицу од 1990. до 2008. организовао је Пољопривредни факултет у Земуну, по замисли свог професора др Нинослава Никићевића, и приспело је 117 узорака из Србије и Републике Српске.

Седмочлани жири имао је пред собом море ракије али и јабуке, сир, сланину, млеко и воду, оцењујући у свакој боци боју (до 1 поен), бистрину (1), типичност (2), мирис (6) и укус (10), а жирирање је обављено на крају прошле године.

За најбољу је проглашена ракија коју је послао Владимир Вучетић, иначе бивши директор „Рубина“ (19,05 поена), други је Милан Колаковић (18,93), трећи Драги Ивановић (18,77), па Милан Плазинић (18,74). Следе Драган Шевић (18,72), два узорка „Прокупца“ (18,65 и 18,62), Миодраг Живковић (18,56), Радоје Марић (18,46), па опет Плазинић (18,44). Трећа Плазинићева ракија, на 16. месту, оцењена је са 18,36 поена.

– Прадеда је млад погинуо на Солунском фронту па деда остао сироче с мајком, али је великим радом успео да направи јако домаћинство, познато и по доброј ракији. Ту традицију, ево, настављамо отац и ја – прича Плазинић.

Плазинићи имају хектар младог шљивика, ту су посадили чачанску родну, лепотицу и стенлеј, и још 50 ари где расте и рађа шљива драгачица, на стаблима старијим од Милана. Они сваке године докупљују воће из села чачанског краја па прераде између 20 и 200 тона, од чега настане од 2.000 до 17.000 литара љуте.

– Прве зарађене паре уложио сам у уређај за прање под притиском, јер је у овом послу чистоћа судова основ свега. Али, има још много важних појединости: погодити време брања плодова и трајање превирања, колико првенца и патоке да се баци... Табарка увек мора да буде хладна како би ракија задржала ароматичне материје, ватра тиха а млаз до капалице танак као сламка, чему следи вишегодишње одлежавање у храстовим бурадима – истиче наш саговорник.

Плазинић прича да га с пролећа чека велики посао, да доврши подрум, заштити географско порекло своје ракије и региструје предузеће или радњу, пошто је растурио задругу основану са оцем и неколико људи из села. Пристигла је и законска обавеза да сваки произвођач ракије упосли технолога, или по уговору ангажује неку овлашћену установу за тај посао.

Колико цени то што ради:

– Наш најскупљи производ је ракија из 1994. године у увозној амбалажи од пола литра, и кошта 50 евра. У подруму, разуме се, имамо и вреднијих ракија, али не у количинама за продају.

Професор Никићевић најавио је да ће 25 најбољих ракија са управо завршеног конкурса да буде продато на аукцији, вероватно крајем ове године, и тада ће се открити њихова права вредност и цена.