Паланачке игре у Београду

Матеја, да ли ти имаш пиштољ, питали су музичари виолинисту Матеју Маринковића, док је он „грмео” на њих за време пробе пред вечерашњи концерт на Коларцу. Немам, признао је, и наставио да „добацује” ноте оркестру „Душан Сковран” са којим је за вечерас спремио 18 популарних композиција за гудаче, од Глука, Фролова, Сарасатеа, Шосона, Вијењавског, до Паганинија и Грапелија, од кратких музичких шала до захтевних бравура. Програм необичан за сезону, летњи, фестивалског типа, Маринковић је саставио, како каже, мислећи шта би његова мама волела да чује а не оно што би критичари желели да слушају.

– Први и једини који су ми отворили врата Београда били су „Сковрановци” и зато сам им веома захвалан. Од концерта на Коларцу 1998. овде сам персона нон грата. Систем се променио, људи су остали исти, спроводе своју малу освету и одлуку да Матеја Маринковић није потребан овом граду – каже за наш лист познати виолиниста и педагог који годинама живи на југу Француске а скоро две деценије предаје на Краљевској музичкој академији у Лондону.

Разлог због чега није добродошао је, како прича, у његовој побуни против репресије деведесетих година када је на Коларцу извео своју композицију „Позив из гробова”, позивајући да устанемо и подигнемо главе, а оно што је рекао на том концерту, изгледа, није му опроштено.

Маринковић данас наступа широм Европе, највише у Француској и на Тајвану.

– Србија ће бити провинција докле год нема новац за наше оркестре, попут „Сковрана” и других, који би лепо могли да нас представљају у свету. Уместо да се нашима направи пристојна концертна сезона, астрономски хонорари дају се за гостовања осредњих иностраних уметника, оркестара, или звезда на заласку. Од тог новца могла би да се изгради база за нашу будућност, а не да се са неколико „спектакл програма” публици замазују очи. Дешава се да се у госте зове извођач који има само исто презиме као неки познати виолиниста, али ће овај први бити третиран као звезда иако нигде у свету то није, нити је особа на коју људи мисле да долази. То су већ паланачке игре. Такође, мислимо да доласком Њујоршке филхармоније на једно вече постајемо центар света. Па, нисмо центар света, као што то није ни Албанија када у њој игра Реал Мадрид јер они дођу, оду и покупе паре, што евентуално може имати значаја за унутрашњу политику – каже Матеја Маринковић.

Наш саговорник наводи пример Берлинске филхармоније, институције од националног значаја, која, како сматра, ствара културни имиџ Немачке у остатку света. Наш имиџ, додаје, граде само тенисери и то на волшебан начин, личним жртвама и ангажовањем својих родитеља, а не као изузетни појединци у које улаже држава.

„И свој одлазак у свет сам одболовао, желећи прво да од Београда начиним Лондон а не да помажем Британцима да се даље развијају. За мене су многе ствари биле готове са бомбардовањем Србије јер су у Британији, где сам тада живео, Срби третирани као најгора створења на свету. У то време бити Србин било је страшно и често су ми на врата куцали људи из Министарства одбране да три сата „попричају” са мном о ситуацији у Србији. Уцењивали су ме и када сам 1999. држао добротворни концерт и сакупио 30.000 фунти за медицинску помоћ... Пробао сам да променим свет – нисам успео.”

Зато се окренуо ономе што најбоље уме да ради. Сада на његове курсеве долазе музичари чак из Калифорније а до данас ниједан мастер клас није одржао у Србији.

– Нудио сам се, бесплатно да то радим, без резултата. На академији у Лондону, студенти имају часове са гостима из целог света, па брзо увиде ако нечија прича не стоји. Овде људи праве лажне ауторитете на шареним лажама и стрепе да их неко не угрози. Као човек који се плаши да ће га преварити жена зато што други може бити бољи љубавник од њега. Докле год је тако, можемо да растемо, али не заваравајмо се, Београд није ни Европа ни свет” – сматра овај виолиниста који и кад свира као солиста са оркестром себе сматра само првим међу једнакима.

Своје студенте учи да их добар концерт не чини бољим људима од других нити их лош концерт прави лошим уметницима. Да се, такође, за добар концерт може добити лоша критика и, још горе и опасније, за лош концерт добити похвална критика.

– Моји студенти морају да имају свој барометар и да разлуче шта вреди а шта не. Неко се спрема за уметника а неко за занатлију, у најбољем значењу те речи. Јер, имате и сликаре који владају техником али немају свој концепт, тако има музичара који ће наћи посао али нису уметници...

Маринковић каже да је у младости вежбао 10 до 12 сати дневно, да би у тридесетим дошло до преокрета када престаје да слуша шта други мисле и да ли ће се неком допасти или неће. Тада почиње да компонује и слика, занимајући се како да путем апстрактне слике направи нечији портрет. Пише поезију а управо компонује мјузикл који ће бити изведен 2011. поводом 100 година МШ „Станковић”.

– Увек имам своју малу опсесију. Могу да ме баце на пусто острво, никад ми неће бити досадно. И није ми јасно зашто људи играју видео игре кад постоје таква блага у нама која можемо да истражујемо. Питање је само да ли се на изазов гледа као на проблем или као на уживање. Када узмете укрштене речи, ви не мислите да вам је то проблем у животу него нешто занимљиво што ћете решити. Када студенти кажу „ово ми је тешко”, објасним им да тежина није у енергији потребној да би се превазишао неки проблем, него у утрошеном труду да би тај проблем постао лак – каже Маринковић. Само таквим инвестирањем у свој развој достиже се уметничка и животна зрелост која, како сматра, није ништа друго до стадијум кад човек зна како да живи на економичан начин, да не троши енергију узалуд, да каже много са неколико речи, и да оно што каже има смисла.