Дању раде, ноћу пуцају

Снег веје као на планинама Монтане, али одметник као што је Џеси Џејмс суочавао се и с гаднијим стварима од београдских минус осам. Можда га је саобраћајна лудница на Бранковом мосту подсећала на славне дане, када је бежао од потере плаве коњице и ловаца на главе. Али, од када је федерални шериф прописао нови закон о саобраћају, жута трака је проходна за аутобусе, таксисте и десперадосе попут Џесија, тако да му је требало свега десетак минута да стигне до салуна, неколико миља северно од Рио Саве. Закорачио је у салун дугим кораком, одмерио злокобним погледом госте који су пијуцкали виски, кажипрстом помиловао шешир, извадио из футроле од говеђе коже свој црни колт „писмејкер” и одложио га на сто.

Чинило ми се да секунде трају као дани, јер човек који је седео у углу није од оних који скрећу поглед када га ошину очи најтраженијег бегунца, који двадесет година преживљава на корак испред закона. Док Холидеј се цинично насмејао. Проклињао сам дан када сам се са шерифом Хомбреом договорио о састанку код ОК „11. април”, на брежуљку прекривеним снегом који су домороци давно назвали Бежанијска коса. Тада је ушао крупни момак у црвеном кожном прслуку. Застао је поред стола за којим је седео Џеси. Климнуо му је главом. Исти, хладнокрвни покрет поновио је када су му се очи сусреле с леденим очима Дока Холидеја. Потом је полако спустио своју „винчестерку 73” на једини празан сто у салуну. Мамузе Дивљег Била Хикока језиво су зашкрипале када се нагло окренуо ка Џесију.

„Где сте, шта има?”, промумлао је Бил и сео за мој сто. Такви типови не питају да ли је слободно. Било је касно да побегнем.

„Је л’ стигао Хомбре”, упитао је.

Џеси Џејмс је добацио преко стола:

„Гужва је, тражи паркинг. Једва сам се довукао из Железника!”

Док је процедио:

„Хајде да пожуримо, чекају ме пацијенти.”

Било је то једно од најузбудљивијих поподнева у последње време: седео сам са српским каубојима! Правим, регистрованим, наоружаним, који пуцају за шаку динара. У њиховом главном штабу, смештеном у кафићу стрелишта „Тријумф”, испијао сам виски с члановима Уније вестерн стрелаца, мало познатог спортског удружења које се бави – акционим каубојским гађањем: пуцањем из брвнаре, уз употребу јаке петарде која симулира динамит, гађањем с куле…

(/slika2)Заљубљени у митологију Дивљег запада, они у слободно време живе по његовим правилима: Џеси Џејмс је заправо Стеван Латовљевић, педесетосмогодишњак из Железника, који уместо дивљег мустанга, јаше на седишту возила београдског Центра за социјални рад. Док Холидеј је током радног дана офталмолог Данијел Трајковић, лекар у једној приватној ординацији. Дивљем Билу крштено име је Мирко Кривокапић. Када не пуца из свог сребрног колта на стрелишту, он тргује половним дилижансама, махом увезеним из Немачке. Дивљи Бил намерава да ове године отвори први прави српски салун, с лептир вратима и лошим вискијем.

Коначно, у кафић је закорачио шериф Хомбре, радник приватне фирме за обезбеђење. По изводу из матичне књиге рођених, он је Слободан Илић, председник асоцијације. Иза председника увек корача генерални секретар, Олд Шетерхенд (Милорад Судар), финансијски стручњак у „Партизану”.

„Од детињства смо били опчињени вестернима и романима о Дивљем западу, а кад смо порасли бавили смо се углавном аматерски стрељаштвом. Случајно сам прочитао да у свету већ 30 година постоје бројне асоцијације вестерн стрелаца. Овај спорт је, подразумева се, настао у Америци. Окупили смо се пре пет година и почели да организујемо турнире. У пролеће 2008. регистровали смо се код Министарства омладине и спорта”, прича шериф Слободан о пионирским данима каубојског покрета у Србији кога је увелико захватила београдизација. Само двојица јахача на дуге стазе су из провинције: златар Добрица Милојковић, познатији као Сани Бој, и власник ергеле питомих коња из Власотинца Небојша Лаловић, за пријатеље Ранчер.

На европским и светским првенствима, такмичари се региструју по надимцима из вестерн митологије. Тако је Слободан постао Хомбре. Било је логично да офталмолог Трајковић потеже као Док Холидеј. Али, какав је то двоструки живот српских каубоја ако међу њима не обитава Вајат Ерп?

Доајен револверашке касте је архитекта у пензији, седамдесеттрогодишњи Тодор Тоша Поповић, бивши саветник за грађевинске инвестиције „Инвест банке”. Док је онај Вајат пуцао из „миротворца” да би стишао духове у Доџ Ситију и Тумпстону, Тоша Поповић ужива у дружењу с пријатељима, слушајући кантри ствари у кожном прслуку, свиленој кошуљи и избледелим фармеркама.

Само пиштољи уз које позира 30 каубоја нису лажњаци, већ оригинали или верне реплике из доба од 1850. до 1899. године. На такмичења се не одлази у цивилу, већ у униформама које су апсолутне верне модним трендовима из друге половине 19. века, које су овековечили Џон Форд, Сем Пекинпо, Клинт Иствуд или Серђо Леоне.

Одрастајући на митским филмовима као што су „Тачно у подне”, „Поштанска кочија”, „Моја драга Клементина”, „Трагачи” или „Неопроштено”, српски каубоји схватају да заправо никада нису одрасли. И ту је тајна њиховог двоструког живота: када зараде за живот у овом свету, селе се у онај други, много невинији и бајковитији, Дивљи запад.

Зато ми је Олд Шетерхенд ставио три метка у буренце свог сивог колта „пејсмејкер”, чија је цев дугачка седам и по инча и предложио ми да постанем 31. српски каубој, који пуца за шаку динара. Верна копија колтовог модела из 1873. године, којим су Џеси, Док и Дивљи Бил стотине протува послали у вечна ловишта, тешка је килограм и стотинак грама. Није ми јасно како се револвераши нису окилавили, носећи их у футролама око бутина, али, шта је, ту је: потегао сам и мету два пута погодио око срца, а трећим метком јој откинуо уво. Из салуна сам изашао као Буч Касиди.

Александар Апостоловски

------------------------------------------------------------

Неодољива Кејти и Тамарис

Група каубоја из Србије у своју Унију је учланила и девојке – Неодољиву Кејти (Јелена Доцић), инструкторку у стрељачком клубу Партизан, и Тамарис (Тамару Ђорђевић), студенткињу шпанског и мајстора реалног аикида. Каубојке из Београда обожавају да гађају „винчестерком”.

--------------------------------------------------------

Револвер Дивљег Била Хикока 600 евра

Београдски каубоји увозе оружје од италијанске фирме „Умберти” из Бреше и то је заиста скуп спорт. Колт кошта и до 500 евра, половна „винчестерка” може да се нађе по истој цени, док нова кошта око 700, тако да су српски каубоји озбиљно погођени глобалном рецесијом. Меци коштају од 40 до 70 динара. Према међународним пропозицијама, за наступ је потребно четири оружја: два револвера, пушка сачмарица и карабин у пиштољском калибру.