Одбио да буде Бог

У време кад је све више оних који се сматрају "божанствима", постоје "богови" који то не желе да буду...

Дејан Бодирога је прошле године замолио милионе својих симпатизера да га "не поистовећују с Богом" јер је Бог један. Тако је једна навијачка "химна" која је обележила многе успехе наше кошаркашке репрезентације ("ми имамо свога Бога име му је Бодирога") морала да нестане иако је била општеприхваћена.

Протеклих дана Бодирога је поново све одушевио. Овог пута није постигао девет пресудних поена за 120 секунди у наизглед изгубљеном финалу светског првенства (у Индијанаполису 2002. против Аргентине). Није ништа налик на 31 поен у полуфиналу Светског шампионата 1998, против Грчке на њеном терену. Звучаће можда чудно, али ово што се догодило више га је обрадовало од 51 поена у мечу Стефанел – Панасоник (90:89), 1. марта 1993, дан уочи свог 20. рођендана, када је Апенинским полуострвом пролетела вест да је "анонимни Србин изрешетао Панасоник"...

Пре неки дан у Требињу, месту својих предака, Бодирога је са сузама у очима отворио свој Кошаркашки камп и Фондацију за развој духовне и физичке културе чији је један од чланова управног одбора. На отварању, пред неколико хиљада мештана и око 150 младих кошаркаша, изјавио је да је то испуњење његовог великог сна. Последњих година је често размишљао како да се одужи Херцеговини у којој никада није живео а увек јој је припадао. Сада је објединио своје две велике љубави: кошарку и Херцеговину. За свој духовни и физички повратак коренима захвалио је владикама Атанасију и Григорију.

Многи су ових дана, упитани да дају свој суд о догађају у Требињу, остали без речи. Сви започну причу па онда стану уз констатацију да се о Бодироги све зна...

Млади кажу за њега да је "ретко готиван лик", а они старији – да спада у малу групу "неукаљаних успешних личности код нас". Зато никада није био занимљив таблоидима.

Неки његови пријатељи из детињства кажу да се још тада видело да ће догурати далеко. Кад је његов разредни у Основној школи "Владимир Назор" у Зрењанину направио анкету – с ким бисте волели да седите у клупи – већина је написала: са Дејаном Бодирогом. Један од његових најдражих и најбитнијих тренера Богдан Тањевић, сада селектор Турске, недавно је у Сарајеву изјавио да су "Бодирога и Делибашић једина двојица који су постали велики играчи а нису били злоће".

Због свог начина живота и свих хуманих дела које је урадио, Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је пре три године одликовао својим највишим признањем – Орденом Светог Саве првог степена – проценивши да је он први спортиста који је то заслужио. Тим поводом Српска православна црква је саопштила:

"Дејан Бодирога својим животом показује диван пример младима, безрезервну веру у Васкрслог Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, као и делотворну љубав према својој светој цркви и свом српском православном роду, како у отаџбини, тако и посвуда у свету".