Рачак гурнут под тепих

Шесторицу бивших високих државних и војних функционера Србије и Југославије, којима у Хагу почиње суђење по оптужници за злочине на Косову 1999. године, страна штампа већ је прогласила "утешном наградом" за суд коме је Слободан Милошевић измакао из руку не осуђен. Група Милошевићевих сарадника, Милан Милутиновић, Никола Шаиновић, Драгољуб Ојданић, Небојша Павковић, Владимир Лазаревић и Сретен Лукић, само четири месеца после смрти свог претпостављеног одговараће на оптужбе за сличне злочине за које је био оптужен и Милошевић. Судије су одлучиле да на суђењу неће бити речи о три ставке из оптужнице, о злочину у Падалишту, затвору Дубрава и догађају који је послужио као директан повод за бомбардовање Србије, убиство 45 Албанаца у селу Рачак 15. јануара 1999. године. Шкотски судија Ијен Бономи је одлуку да се на суђењу више не расправља о Рачку образложио "потребом суда да смањи број инцидената о којима ће тужиоци изводити доказе".

О Рачку се, како је рекао портпарол Трибунала, Александар Никифоров довољно чуло током Милошевићевог суђења. А они који су пратили Милошевићево суђење знају да је његова одбрана у случају Рачак била, на моменте, фрустрирајућа за тужилаштво које није успевало да одговори на очигледне нелогичности и недоумице.

Без званичне оптужнице

Милошевић је, изводећи доказе за тврдњу да у Рачку нису страдали цивили већ борци ОВК, озбиљно доводио у сумњу званичну западну верзију Рачка. Француски "Монд" је чак писао да је злочин којим је оправдан почетак бомбардовања можда био "мало пресавршен", нешто попут извештаја о ирачком оружју за масовно уништење.

Вилијам Вокер је после Рачка изјавио да су "ненаоружане Албанце убиле српске и југословенске војне снаге" и да је реч о "масакру цивила" убијаних тако што су им српске снаге "пуцале у потиљак", али ништа слично није унето у званичну оптужницу против Милошевића у којој је писало: "На дан или око 15. јануара 1999. године, у раним јутарњим сатима, село Рачак (општина Штимље) напале су снаге СРЈ и Србије. После гранатирања, снаге СРЈ и Србије ушле су у село током јутра и почеле претрес кућа. Сељаци који су покушали да побегну од снага СРЈ и Србије убијани су по целом селу. Група од 25 мушкараца покушала је да се склони у једну зграду, али су их снаге СРЈ и Србије откриле. Претучени су и одведени у оближње брдо, где су убијени. Укупно су снаге СРЈ и Србије убиле око 45 косовских Албанаца у Рачку и око њега". У анексу оптужнице наведена су имена жртава, међу којима и један четрнаестогодишњи дечак и једна жена.

Тужилаштво се нашло у невољи када је Милошевић доказао да се имена 30 особа убијених у Рачку налазе на списковима илегалне ОВК према полицијским извештајима из 1998. године. Затим је професор Славиша Добричанин, бивши шеф приштинског Института за патолошку медицину, посведочио да у Рачку жртве нису убијане изблиза, већ са раздаљине од најмање два, а неке и до 50 метара. Милошевић је у више наврата прилично успешно указивао на нелогичности и неподударање доказа које је износила тужба. Он је у доказном поступку у случају Рачак натерао тужилаштво да се одрекне једног од својих сведока у процесу против Фатмира Љимаја. Најс је био принуђен да руши кредибилитет српског полицајца који је сведочио против Љимаја, и тако је вероватно допринео каснијој благој судској пресуди Албанца.

Друга верзија

Ни покушаји тужилаштва да поврате равнотежу изгубљену у случају Рачак пуштањем у етар приче о снимцима телефонских разговора који доказују командну одговорност за злочине нису успели. Наиме, иако се више пута помињало да би тужилаштво требало да изведе сведока Скота Бредока да сведочи о разговору Николе Шаиновића и Сретена Лукића, у коме се, наводно њих двојица договарају да се заташка злочин у Рачку, до тога никада није дошло. Информација о овом наводном разговору је, претпоставља се, обавештајним каналима пуштена у јавност преко једног америчког листа, али тужилаштво никада није позвало ниједног сведока који би потврдио ове оптужбе нити се позвало на те разговоре.

Случај Рачак за тужилаштво Хашког трибунала једна је од непријатнијих епизода. Милошевић је, и по мишљењу неких правних стручњака иначе наклоњених Трибуналу, на случају Рачак успео да уздрма наводе оптужнице. За разлику од неких места у оптужници која је Милошевић покушавао да оповргне дугим и заморним политичким говорима у судници, инцидент у Рачку је правнички вешто искористио да покаже да постоји и друга верзија догађаја која озбиљно доводи у питање делове оптужнице.