Ирачка мрља у Блеровој каријери

Нема суђења и нико није оптужен или проглашен кривим, али цео свет је већ осудио једног човека – Тонија Блера. Без обзира на уверавања сер Џона Чилкота да истражна комисија коју он предводи није судски поступак, чини се да је већинска британска али и међународна јавност већ осудила бившег британског премијера. Штавише, није га само осудила за то што су британски војници учествовали у инвазији на Ирак, већ се практично његово целокупно десетогодишње лидерство у Даунинг стриту број 10 „вуче по блату”.

Некадашња политичка звезда Нове лабуристичке партије, не само што се суочава са резултатима анкете према којој 52 одсто Британаца сматра да их је он „намерно довео у заблуду” како би их убедио у потребу за освајање Ирака под Садамом Хусеином, већ разлоге за инвазију мора да поново објашњава три године после силаска са власти.

Према његовим речима, терористички напади на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. променили су „прорачун ризика” и означили тренутак у којем више није било могуће обуздавати Садама Хусеина санкцијама.

„Да су (терористи) били у стању да убију и више од тих 3.000 људи (погинулих у нападима 11. септембра) они би то учинили. После тога сам сматрао да се о том питању више уопште не смеју прихватати ризици”, рекао је Блер и додао да им је „предочено да би ти људи употребили хемијско или биолошко оружје, па чак и нуклеарну направу ако би могли да је се докопају”.

Међутим, питање инвазије на Ирак и седам година после уласка у Багдад као и три године после Блеровог силаска са власти ствара дубоке поделе у целом британском друштву. Ова политичка контроверза не само што редовно на улице изводи демонстранте, међу којима су и рођаци 179 британских војника погинулих у току инвазије на Ирак, већ је то и питање око којег постоје супротстављена мишљења и међу лабуристима. Бивша британска министарка за развој Клер Шорт није се уздржавала у осудама одлука Тонија Блера, напомињући да он није упућивао министре у своје планове и да су дискусије о инвазији на Ирак биле „ограничене”. Додуше, Шортова је 2003. године гласала за инвазију, али је убрзо после тога поднела оставку.

Упркос томе што је акценат на „ирачкој мрљи” у Блеровој каријери, пажљиви аналитичари приметили су да је бивши премијер за 10 година владавине Британију увео у четири рата – у Авганистану, Сијера Леонеу, Ираку, али и на Косову, односно у Србији.

Ратне авантуре, пре свега ирачка, прете да у потпуности у засенак баце стварне резултате које је он постигао у премијерској фотељи. За његова вакта, он је успео да реформише своју странку после 18 година њеног опозиционог деловања, а на унутрашњем плану успео је да оконча 30 година стар сукоб у Северној Ирској између сепаратиста и униониста. Осим тога, забележено је да је у време његове власти у Великој Британији уведена минимална зарада која је данас виша од минималне зараде у Француској, потом да је утростручен здравствени буџет, удвостручен просветни буџет, донет закон којим се омогућава хомосексуалцима да усвајају децу, али и основан Грађански пакт за солидарност.

Упркос успесима, британска јавност му не опрашта Ирак, случајно или не, заборављајући Косово, где се такође поставља питање легалности те војне интервенције, будући јој нису претходиле резолуције Уједињених нација које би одобриле примену силе. Ипак, британски медији наводе да је за напад НАТО-а на Косово оправдање нађено у конвенцијама УН о спречавању тортуре и геноцида.

Међутим, харизматични Блер, иначе веома спретан у вербалном надгорњавању, тешко ће променити мишљење које важи чак и међу његовим некадашњим сарадницима да су његови поступци пре свега око Ирака умањили међународни морални кредибилитет Велике Британије.

„Велика Британија стално позива на демократију, људска права и владавину права. Али сада, када критикујемо Русију за њено подсмевање међународном праву или инвазију на Грузију, или (када критикујемо) Кину за тортуру и цензуру, зашто би нас они уопште слушали”, запитао се у ауторском тексту за лондонски „Ивнинг стандард” Блеров некадашњи писац говора Ендру Нидер, додавши да „демократије знају да им је такође неопходан и морални ауторитет”.

„Тони Блер је изгубио тај наш ауторитет – можда заувек”, закључује Ендру Нидер.

Н. Радичевић