„Косооки” пристижу „носоње”

„Бајна орхидеја”, како је названа панда рођена у Америци, данас специјалним летом одлази у Кину, по уговору који гарантује да будућност те ретке врсте увек припада ексклузивној постојбини предака. Симпатично створење мораће, кажу, да се одмах подвргне часовима кинеског језика, пошто су јој досад команде издаване на енглеском.

Сеоба „Бајне орхидеје” се, по многим аналитичарима, може узети за симбол опште „претумбације”: све већег трансфера глобалне (пре)моћи из Вашингтона у Пекинг. „Косооки”, како у жаргону белци називају припаднике жуте расе, пристижу „носоње”, како Кинези у свом жаргону означавају узорке беле расе. Другим речима: „искоса гледано” „дугоноси” постепено „обарају нос” који се донедавно дизао „до небеса”…

Кина је, однедавно, највећи извозник, ове године би могла да постане и највећи увозник, рачуна британски Институт за економска и друштвена истраживања и прогнозира да би за десет година она могла чак да од САД „преотме” титулу „највеће привреде” на свету. Догоди ли се то, много тога више неће бити онако како смо навикли, сугеришу хроничари.

Поводом таквих наговештаја, катастрофичари предвиђају да ћемо „сви радити за шаку пиринча и купуса”, антиамериканисти одушевљено поскакују, власти пољуљаних а сировинама богатих територија призивају кинеске инвеститоре… Појавила се и вест да ће Грчка у незавидној ситуацији (која потврђује важност старе изреке „дужан као Грчка”) затражити, што је Атина демантовала, да амерички финансијски гигант посредује у Пекингу да откупи атинске обвезнице у износу од 25 милијарди евра. Већ су у широком оптицају верзије по којима Кина „улеће у простор” који „не покривају довољно” ни њујоршки Волстрит, ни амерички програми, ни међународне финансијске институције.

Уз све то, пристигли су рапорти да Кина и усред глобалне финансијске кризе бележи висок годишњи привредни раст од 8,7 одсто, са убрзањем у последњем тромесечју од 10,7 процената. Извештај Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), која окупља махом најимућније нације, прогнозира да би тај азијски џин могао да претекне САД и афирмише се највећим обимом индустријске производње.

Земље као што су Кина и Немачка не боре се за то ко ће бити други у свету, већ користе слабости Америке да је претекну, упозорио је сународнике, недавно, шеф Беле куће Барак Обама. Али, додао је, „нећу допустити” да САД изгубе прво место.

Нико пре четири деценије није помишљао, бар не међу „носоњама”, да би Кина могла да се испостави као главни економски па и стратешки конкурент Америци у 21. веку. Пекинг се упустио и у уносне послове са земљама које су, по Вашингтону, ризичне по светски поредак, као што су Иран, Венецуела, Судан… Екипи председника Ху Ђинтаоа пребацује се и да је убрзаним развојем најмногољудније нације изазвала поскупљења енергената, чиме је успорен развој остатка света. „Кинеске компаније ће наставити да у иностранству помно прибављају руду гвожђа, угаљ, нафту, бакар и злато”, изјавила је хонгконшка специјалисткиња Ђинг Улрих пекиншком листу „Чајна дејли”. Истим посредством је пекиншки експерт Ли Лухуи прецизирао да ће се „концентрисано деловати према енергетици у Јужној Америци и централној Азији, као и према афричким ризницама метала”.

Једновековна доминација САД може бити свргнута и све ће се променити, слути аналитичар лондонског „Индипендента”. Многи од нас не могу у то да поверују, додаје, можда и зато што „нас приморава да преиспитамо нашу убеђеност о глобалном лидерству заснованом на важности северноамеричко-европског консензуса за демократију, тржишну економију, владавину закона итд”, и закључује да је „све теже оповргавати” да је у току промена у распореду глобалне моћи. У прилог понајвише Азијатима као што су, међусобно подозриви, Кина и Индија.

Као кључно се испоставља питање: Како то да у неспорно доминантном капитализму највише јача сила којом влада „опозициона му” Комунистичка партија (Кине). Могући одговори би могли да се сажму у формулу: Кина је дала предност традицији и прагматичном конфучијанизму (послушај старијег и по звању и по имању и по узрасту) над модернијим, али у њеном случају, „контрапродуктивним” идеолошким усијавањима, и укомпоновала двоструку диктатуру – комунистичке политике и капиталистичког индустријског процеса.

При том се два хуманистичка минуса уклапају у математичко правило, по коме „минус пута минус даје плус”. Лично бих много више волео исти резултат али као исход множења плусева – демократије, правне државе и тржишта.

Али, ко пита мене и све нас. Превладава конкуренција у којој се, на жалост, хуманистички минуси бодују као „системски плус”.

Посебно ме чуди да капиталистички системи максимално улажу у комунистички систем и да он потом постаје највећи зајмодавац највећој сили капитализма. Изгледа као „танте за кукурику”. Рекордним спољнотрговинским суфицитом, постигнутим јевтином робом јевтине радне снаге, комунисти олакшавају одржавање социјалног мира и себи и спољном, класично капиталистичком, клијенту, који се обавезује да их неће, бар не „претерано” и „контрапродуктивно”, узнемиравати примедбама за недемократичност устројства.

Другим речима у све „искошенијем” погледу скраћују се „дуги носеви”. Више би ми се свидело да и „косооки” и „носоње” унапреде остала чула па да, тако, једни друге боље чујемо, осетимо и уопште схватимо, макар не били склони „ни да се погледамо, ни да се омиришемо”.