Џипови и вампири

Мис плаже стеже волан прастарог "ландровера" као дршку од седла, док легендарним, прастарим блатњавим џипом језди кроз прашуму некадашњег војног полигона у предграђу Ваљева, где су деца ЈНА давно учила да возе руске тенкиће Т-34. Тенкови су одавно послати у старо гвожђе, пешадија се сада обучава махом у породилиштима и библиотекама, тако да је запуштена пољана, ишарана рововима и запрекама, идеална за старт још једног српског сафарија.

Због меланхоличне фаце којом подсећа на Роберта Мичама из апстиненцијалне фазе, Анђелко Ранковић, за пријатеље Мис плаже, идеалан је лик за концептуалну представу о "последњем јахачу" Ваљева. Његов избушени џип који је пазарио на отпаду представља аутомобилску антику. Та олупина која је превозила избеглице и туристе по Анголи, Руанди и Кенији, чудним путевима господњим је доспела у српске планине.

Четрнаести рели џипова "Повлен караван" почиње традиционалним брзинцем у насељу "Пети пук". И овог пута џипови с посадама из Србије, Републике Српске и Словеније раштркани су у савани ваљевског полигона.

Ту је опет Илија Шушић, на чијој мајици пламте грбови СФРЈ. Илија је тек нешто корпулентнији од Конана. У Шавнику је возач Хитне помоћи. Лети управља "ладом нивом", а зими моторним санкама. Зимус је из сметова извукао здравог човека, скривајући га од олује у – мртвачком сандуку.

Читачи радара

Горан Марковић, зајечарски Рамбо, возач тима "Кум", у набуџеном "пајеру", везао је црвену мараму око чела и, као сваки правоверни зависник од адреналинске вожње кроз кањоне, одврнуо је до даске народњаке.

Брзинац је завршен и крећемо ка Дивчибарама. Читачи "радара", карте у облику ребуса које се дају сувозачима како би одгонетнули куда се пробити кроз стазе и богазе бајковитих предела, као да су се удували од издувних гасова половних џипова. Лутамо њивама. Не помажу ни НАСА, ни авакси, ни навигациони уређаји, ни сељаци који нас усмеравају што даље од усева.

Увозник македонског вина Мишко вози гламурозни металик џип џиновских димензија, али тај монструм с погоном на четири точка једва да може да издржи успон до Врачарског платоа. То је машина за сликање у "силиконској долини" на Дорћолу. Зато Мишко уочи традиционалног јунског релија одлази у рентакар агенцију и за 120 евра по дану изнајмљује праву алу способну да савлада све повленске замке. Да је кренуо у свом налицканом џипу, вратио би га у фронцлама. Ваљевске планине, једноставно, не подносе шминкере.

Ирско зеленило и седефасто небо претварају се за минут или два у црну рупу која усисава незване госте.

Почиње да лије киша, док упадамо у мрачну шуму. Најновији "гранд чироки" тоне у "живо блато". Возач Рајко, бивши полицајац, чита навигацију, консултује компјутер, притиска дугмиће као да је у кокпиту "боинга"... Точкови тону све дубље. Рајко се коначно одлучује на очајнички корак. Отвара прозоре и одврће до максимума песму "Има једна крчма у планини", народњачку класику Недељка Билкића.

То је знак узбуне за момке из зелено-жутог "зила", камиона још из совјетске епохе. Пљусак, муње, народњаци и пиштољи. Планина и заробљени џипови.

– Је л’ нам треба још нешто – виче у своју "нокијицу" један од дванаесторице акционара "зила", попакованих у његовом теретном делу. Стари пријатељи, ваљевски боеми, купили су на војном отпаду чудо руске војне технике пре 14 година. Пале његове ракетне моторе само пред почетак релија.

Врхунац декаденције и раскалашности настаје кад пријатељи напуне четири цистерне од 50 литара пивом, којим може да се снабде дивизија одавде до Камчатке, а затим сајлама за вучу из блата извлаче власнике најновијих "стелт" џипова. Цистерне пива хладе течним азотом, као бојеве главе.

Полетели смо из блата као са платформе носача авиона, пошто је "зил" кренуо у још једну мисију спасавања. Блатњави и мокри, стигли смо на Дивчибаре, где је четрдесетак возача, зависника од екстремне вожње по нетакнутој природи, припремало машине за наредни дан. Шандор Гергељ из Суботице мази свог "ваза", понос руске армије.

– Овакве џипове имају само Путин, Кастро и Шандор – тепа поносни газда свом теренцу с перформансама најжилавијег планинског јарца.

Ујутру је стигао Душан Михајловић, идејни творац српског сафарија, за неупућене човек који је прилично вешто маневрисао кроз епохе Тита, Слобе и ДОС-а. Кад је сео за управљач "чирокија", уверио сам се да је имао где и да тренира. Од Дивчибара преко Скакавачке косе, реке Мионице, Тубића, Радановца, Таорских врела, Зарожја, до Пашине равни, па Дебелог брда преко Повлена, Горњег Таора, Остреша, Борка и Каоне...

– Релијем покушавамо да приближимо венац ваљевских планина и њихове лепоте грађанима Србије – каже господар Повлена, водећи нас на обале бившег Панонског мора. Мистична планина Повлен обавијена је маглом и обојена цвећем и лековитим биљем. Михајловић показује морски шљунак на 1.170 метара надморске висине и стење наталоженог морског шљунка.

  Ваљево има море

– Ко каже да Ваљево нема море – каже бивши први полицајац.

Караван џипова напушта повленску плажу. Дубоко смо у области страве, постојбини првог српског вампира Саве Савановића. Газда кафане "Код Мишуте", у Пашиној равни одлучио је да експлоатише вампирске ресурсе и већ је сачинио бизнис-план ужаса. Туристи ће обилазити легендарну воденицу, Савин гроб и остале бизарне локације, обмотани реденицима белог лука.

Џипови под пуним гасом пробијају вампирски обруч. Палимо свеће у цркви Светих Петра и Павла коју је осликао Богољуб Арсенијевић Маки, један од заборављених јунака 5. октобра, стари Михајловићев пријатељ, у добровољном егзилу у Црној Гори.

Џипови скачу по Рибници, покушавајући да допру до улаза у пећину са највише врста слепих мишева у Европи, после неке шпанске рупе у планини.

И Шандор је покушао да форсира Рибницу, али се насукао. Његови пријатељи Путин и Кастро били су сувише далеко да би послали помоћ.