Иронија, меланхолија, побуна

Крајем шездесетих година на Бродвеју, заједно са Миром Траиловић, видео сам први пут „Косу” коју ће Траиловићева, убрзо затим, поставити у Атељеу 212. И онда и данас, „Коса” није била само „још једна позоришна представа”, већ позоришни догађај, фрка, таласање, убедљив доказ да свет је сцена, позориште. Тада сам на овом месту написао: „Коса” на атрактиван и заводљив начин уводи гледаоца у свет који се дистанцира од менталитета грађанства, и бедне сигурности, од „културе срама”, од бирократске безличности, технократског ума, од поданичке психологије и неодговорности, од државних и партијских заповеди, од табуа свих врста и боја, од спутавања физичког и умног, од живота у коме је човек само дужник обавезама и обоготвореној отаџбини. И онда, и данас, „Коса” је говорила и певала језик и мелодију оспоравања, запитаности, ироније, спонтаности, слободе, меланхолије, побуне одбране живота и људског интегритета као највиших вредности. У режији Кокана Младеновића „Коса” је исцрпна, интензивна, екстензивна, бурна, бујна, острашћена, прожета и ношена динамизомом и црним жаром, кинетичком, и енергијом угроженог младог бића, мјузикл подвучен превратничком линијом бунта, отпора, непристајања.

Кад се завеса подигне (сценограф Марија Калабић), пред нама је велеградска палата украшена заставама моћних земаља, финансијским, политичким, економским и технолошким владаоцима света. У току је самит групе земаља које обликују савремени свет и његову филозофију живота, владања, постојања. На тргу испред палате скупина, „јато”, „племе” младих који протестују против рата у Вијетнаму, Ираку, или Авганистану, против устројства савременог света за који нас нови, боље него икад скривени „пророци” уверавају да је најбољи међу добрим световима. Кокан Младеновић и племе младих доводе у питање, излажу руглу и подсмеху, жестокој критици, политичке, ратничке, финансијске, филозофске, религијске форе и фазоне новог поретка, у које је сабијен и спутан живот већине људи на свеколико угроженој планети. И данас је „Коса” подухват одбране отвореног духа и живота, љубави, лепоте, светлости, осуда, полемична и меланхолична, „административно рационалне машине”, белосветске, веома слојевите и разгранате глупости, терора свих врста, беде, сиромаштва. Савремене истине су мале, скривене, али су лажи и предрасуде савременог начина човековог присуства и делања у свету, велике, у Младеновићевој „Коси” погуране до очигледности. „Коса” Кокана Младеновића је и једна музичко-играчка сањарија о другом и другачијем животу, истицање модела неке друге стварности и поретка, жестоко раскринкавање владајућих предрасуда, „филозофије без филозофије”, истине изједначене са корисним и пробитачним, финансијске и других моћи којима мањина терорише већину.

Људе крупног капитала које је Маја Мирковић обукла у препознатљива гавран-одела, њихову злокобну пословност, реторику и позе, са хладним предумишљајем, недотупавношћу и сентиментом, убедљиво тумаче Пеђа Стојановић и Дара Џокић. Малограђански родитељски пар, са пуно уздржане комике, играју Ненад Ћирић и Татјана Бошковић. Туристички пар Горице Поповић и Младена Андрејевића са успехом довршава ову слику грађанске и туристичке затуцаности. Гордан Кичић као Вуф, у стасу и гласу, убедљив, моћан.

Сергеј Трифуновић, опуштен, допадљив, са лепом иронијом и хуморном задршком, лапидарном, лако, козерски, шмекерски, тумачи лик Бергера, да би у финалу трагао за драматичним висинама, тензијама и димензијама. Иван Јевтовић као Хад, стамен, речит, јасан, гласан. Клод Бранислава Трифуновића, замишљен, уздржан, меланхоличан, упитан. Поменимо и Јелену Гавриловић као Шилу, и одрешиту, смехотворну Џени Катарине Жутић.

Племе чини група младића и девојака које свакодневно срећете на београдским улицама. Тако их је и обукла Маја Мирковић: свако као да је дошао на сцену у свом оделу. Певају свом снагом, из срца, душе и тела, а тако и играју, до последњег даха! (Кореограф Мојца Хорват). Аранжмани и композиције Марко Грубић. Вокални аранжмани Милан Недељковић. Превод Јован Ћирилов. „Жива” музика групе Vroom.

„Коса” Кокана Младеновића је страсна и упућена критика света хладне перфекције, крупних речи и крупног капитала, света без идеала, скучене животне филозофије, ратоборности и утамниченог живота. Крик који ваља да чујете и видите: живота, слободе, љубави, хлеба и ваздуха, сунца и светлости нам дајте!