„Судњи дан” (ни)је на видику

Чули сте већ за злослутно предсказање да ће Земља засвагда нестати, и то заслугом научника из највеће „крцкалице честица” (велики хадронски сударач или LHC) на свету надомак Женеве! Да ли је то, заиста, изводљиво?

У страховитим сударима атомских делића (субатомске честице), убрзаних малтене до брзине светлости, могуће је – што теоријски није искључено – да изненада искрсну мајушне „црне рупе”. Недокучиви (и не сасвим докучени) „космички бездани”, из којих ни светлост никада није утекла, прогутали би сву материју у близини, па и нашу планету!

Физичари честица кажу да би то био величанствен догађај, иако овај злосрећни исход није могућ, што су на свој начин, непотпуно и погрешно, пригрлили свакојаки злогуки пророци. Протеклих година, а нарочито уочи отварања ЦЕРН-а (Европски центар за нуклеарна истраживања) крајем 2008, на сва звона разглашавали су да је највећа истраживачка машинерија икад склопљена (око 5,5 милијарди долара), стотину метара испод површине на међи Швајцарске и Француске, поприште „примицајућег судњег дана”.

Космички сефови

За дивно чудо нико још није показао да ли је тако нешто, према преовладавајућој теорији опште релативности Алберта Ајнштајна, уопште остварљиво у акцелераторима (машине у којима се убрзавају и сударају честице). Недавно рачунарско опонашање, међутим, први пут је убедљиво поткрепило да се у таквим разарајућим сучељавањима материје појављују „црне рупе”!

Шта су то, иначе, „црне рупе”?

Најједноставније речено: „космички сефови” које ни највештији провалник не може да обије. Подручје простор-времена у космосу из којег се, чак, ни светлост која је упала никада више не врати, јер је заувек узапти незамисливо снажна гравитација.

Иако је основна замисао која их описује стара више од два века (енглески научник Џон Мичел је 1783. у својој расправи звезде масивније од Сунца, код којих је друга космичка брзина већа од светлосне, па њихова гравитација враћа светлост, назвао тамним звездама), назив је први употребио амерички физичар Џон Вилер 1969. године. У једној реченици описао је да „црне рупе немају косу”. Све су малтене истоветне (немају друкчије „фризуре”), једино се разликују у величини (маса). Појам је сместа увршћен у митологију научне фантастике.

„Црне рупе” настају у силовитом сабијању позамашне масе или енергије под огромним притиском у малу запремину, најчешће урушавањем крупних звезда (већих од нашег Сунца) у саме себе. Али у промишљањима Алберта Ајнштајна, који је подучавао да је „најтеже схватити да је космос схватљив”, не постоји најмања количина; што је мања маса материје, више се мора сабити.

Због чега звучи запрепашћујуће сазнање да су неопходне само две честице да се створи бескрајно мајушна „црна рупа”, уколико се сударе огромном силином?

Планкова граница

Још седамдесетих година прошлог века израчунато је да су за тако нешто, заиста, достатне две честице. Прорачуни су утемељени на помало одокативном правилу које наговештава колико предмет извесне масе треба да се сабије да би се преобратио у „црну рупу”. Како их натерати да то учине?

Искрсава једна утешна (а видећемо и недостижна) зачкољица: обавезно се мора достићи снага изнад коначне или последње границе, прозване Планковом енергијом.

Двојица истраживача, Метју Чоптуик, са Универзитета Британска Колумбија (Канада), и Франс Преторијус, са Универзитета Принстон (САД), дочарали су рачунски таква збивања укључивши веома сложене математичке ситнице из опште теорије релативности. Настојећи да поступак што више поједноставе обе честице су приказали као две бозонске звезде, што одговара опису небеских кресница у облику течних лопти.

Упрегнувши стотине компјутера у главоломан задатак израчунали су колико износи натезање (гравитациона сила) у међусобном надвлачењу. И шта се испоставило?

Да би се уобличила ма каква „црна рупа” потребно је малчице више од трећине Планкове енергије, написали су Метју Чоптуик и Франс Преторијус у угледном часопису„Физикал ривју летерс”.

Значи ли то да ће најмоћнија „крцкалица честица” на свету изнедрити иједну „црну рупу”? Није неминовно, сведоче поменути физичари. Планкова енергија је милијарду милијарди пута (квинтилион или 10¹⁸) јача од врхунца који може да домаши дотични акцелератор (LHC)! Једини начин да се тако нешто деси јесте да буде смештен у простору с више од три димензије (наш познати има три просторне и једну временску); да се савије у малене петље, што необична теорија струна допушта (струне су бесконачно танке нити које у зачуђујуће великом броју премрежавају васколико космос).

Другим речима, представљало би малтене незамисливо изненађење да се у постојећим машинама уочи настанак „црне рупе” јер би се она сама од себе у магновењу разградила на уобичајене честице.