Од угља до гаса и назад

Чачак – Становници индустријске зоне у Чачку захтевају затварање термоенергане на угаљ у суседству, јер им то постројење Фабрике хартије „Божо Томић” ремети живот. Инспектор за заштиту животне средине наложио је 5. јануара управи предузећа да у року од 30 дана измери буку и аерозагађење, достави тај документ и угаси енергану, док је градска управа још пре две године саопштила да у Чачку нема будућности за котлове на угаљ.

Нови власник фабрике купио је, са папир машинама, и термоенергану и право да са њом ради.

Како пронаћи решење кад сви причају другу причу и сви су у праву?

– Уколико нам затворе енергану, морамо закључати фабрику која месечно производи 1.500 тона папира и запошљава 291 радника. То ће за нас да буде једино решење – каже за „Политику” генерални директор Фабрике хартије Људмил Личков.

Фабрика је почела да ради давне 1930. године као други индустријски погон у Чачку (после пиваре). Највећу инвестицију у свом веку дочекала је 1984. године, када је саграђена енергана и почео да ради котао на угаљ дајући 40 тона паре на сат. Следеће године прорадили су турбина и генератор, чија је снага чак 8,6 мегавата, а све инсталације су припремљене за још један толики извор струје.

Енергана је радила на угаљ из Ибарских рудника до почетка деведесетих и рата, после чега је, користећи исто гориво, активан остао само котао дајући пару за фабрику, док струја није више произвођена. Затим је, 2000. године, од београдске Фабрике хартије купљен котао на гас, уграђен на место предвиђено за другу линију енергане, и радио само за потребе производње Фабрике хартије.

Јула 2007. године вредност капитала чачанске фабрике била је процењена на 4,6 милиона евра, док су дугови износили пет милиона евра, и тада је на аукцији продата компанији „Честијм“ из Бугарске, за 90,9 милиона динара.

– Кад је 2000. године инсталиран котао на гас, кубни метар тог енергента коштао је осам, а сад је цена чак 32 динара, дакле четири пута више. Ту се губи свака рачуница јер је месечна производња вредна 33 милиона динара, а за струју и гас морамо да дамо 20 милиона динара – вели Личков.

Он напомиње да је нови власник, због губитка на производњи, сваког месеца дотирао фабрику својим новцем и истовремено уложио 1,5 милиона евра у потпуну обнову старе енергане на угаљ, која је прорадила почетком ове године.

– На нашој депонији, енергетска јединица на угаљ четири пута је јевтинија него на гас, то би нам доносило месечну уштеду од осам до десет милиона динара и рентабилну производњу. Ни други се не уклапају. Фабрика хартије у Београду, после паузе од седам, осам година, радила је са папир машином само неколико месеци и зауставила је, због трошкова за мазут и гас. Сад купују од нас шренц, папир за производњу валовите лепенке. Из истог разлога заустављена је и папир машина у Новом Кнежевцу – прича директор.

Неизводљиво је, наводи он, покривање трошкова за гас подизањем цене папира. Конкуренти имају предност: фабрика у Белишћу ради на гас који је у Хрватској знатно јевтинији него код нас и још има бонификацију као велики потрошач, док индустрија папира у Маглају, коју је недавно купила једна турска корпорација, ради, разуме се, на босански угаљ.

– И ми сада ложимо угаљ из Бановића, који има три пута мање шљаке и укупног сумпора од угља из Ибарских рудника. Чак су и други чачански потрошачи, Сладара и ЈКП „Чачак”, били заинтересовани за нашу пару, јер би је добили јевтиније него што је њихова производна цена – истиче наш саговорник.

Како, на крају, решити проблем?

– Стручњаци Института за јавно здравље из Крагујевца доћи ће 11. фебруара у Чачак, да би измерили емисију штетних материја, буку и вибрацију. Уколико деградација животне средине буде у дозвољеним границама, захтеваћемо да нам се омогући наставак рада енергане. А ако је изнад тих граница, имамо право да знамо може ли то постројење да се догради да би радило – казао нам је Људмил Личков.