Бомбардовање слушног живца

Градња пута који води до дебитантског албума „Summer Of Hate” дуета „Crocodiles” из Сан Дијега започета је још шездесетих година 20. века. „The Velvet Underground” су у то време у популарну песму увели атоналне звуке и буку. Музика мора да трешти док Вавилон гори, говорио је Лу Рид. Том стазом су касније наставили многи: „Suicide”, „Echo & The Bunnymen”, „Jesus And Mary Chain”, „Sonic Youth”, „Spacemen 3”. „Crocodiles” су нови протагонисти. Лепе песме се поново даве у вртлогу буке.

„Лето мржње”, како се на српском зове албум дуета „Crocodiles”, наглавачке је обрнута синтагма „лето љубави” којом се означава најважнији догађај такозване хипи револуције. У лето 1967. године у Сан Франциску се скупило више од сто хиљада људи из свих крајева света. Уз психоактивне дроге и слободну љубав промовисали су нове вредности, обрасце комуникације и политичке ставове.

Прошло је доста времена од тада. Утопија је постала дистопија. Тамо где је била љубав дошла је мржња. Музика „Crocodilesa” је израз тих промена. Она је, као и Милијусов филм „Дани великих таласа”, мрачна „хроника раздобља и његовог морала”. Долази са „тамне стране калифорнијског сунца”.

Кад убаците диск у CD плејер и покренете машину, заврти се џиновска вртешка. Рок песма почне у сулудом ритму да јури, тамо и овамо, дуж континуума на чијем је једном крају фанатична приврженост основним правилима која за њу важе, а са друге њихова потпуна деконструкција и какофонични хаос. Тако настаје музика у којој мелодија и текст губе примат у односу на звук и текстуру. 

Ствари су одмах јасне. На позицији број 1 овог диска налази се дисонантна вињета „Screaming Chrome”. Звук органе подвргнут је тортури која траје 47 секунди. Следи нумера „I Wanna Kill”, сјајан пример тзв. bubblegum noise-а. Звучи као песма која је имала своје место на албуму „Automatic” састава „Jesus And Mary Chain”. Ствари постају много озбиљније када на ред дођу нумере „Flash Of Light” и „Young Drugs”. Такво бомбардовање слушног живца просечни конзумент рокерских артефаката није доживео. Последња два минута песме „Flash Of Light”, када електрична струја и гитарске жице западну у параноидно лудило, представљају најудаљенију тачку до које је ова музика стигла. То је најбоља рокерска транспозиција велеградске унезверености још од Хендриксове песме „Crosstown Traffic”. Репетитивни ритмови и евазивни звукови из песме „Young Drugs” показују куда зла хемија и перфидна фармација воде оне који у њима траже утеху и излаз.

Нема тих ВУ-метара које „Crocodiles” неће отерати у црвено, нити има тих музичких правила која неће срушити. Звуче као „The Velvet Underground” који свирају песме састава „Jesus And Mary Chain”. Вратили су се у прошлост да би ухватили залет за храбар скок у будућност. Бука је поново у моди, њихова је порука.