Нижи рејтинг, виша каматна стопа

Последњих месеци, нарочито откако је дошло до приметног задуживања грађана, није било банкара који није говорио и о такозваном кантри ризику, или ризику земље, због којег, између осталог, цена позајмљеног евра или динара не може да буде нижа. То је, истицали су, цена новца која се мора платити.

У ту причу се повремено укључивао и гувернер НБС Радован Јелашић, говорећи да је тај ризик преувеличан и да би Срби, као добри и уредни дужници, само по том основу требало да имају знатно ниже камате. Грађане, као најпозваније у свему овоме, нико ништа није питао, али они упорно опседају шалтере банака узимајући кредите, најчешће – не питајући за цену.

Тражећи одговор на питање шта је тзв. кантри ризик и колико  утиче на цену позајмице, "Политика" је питала члана Извршног одбора Рајфајзен банке у Београду Зорана Петровића да ли смо као земља заиста тако слабог угледа (рејтинга) да ту чињеницу морамо плаћати и високим каматама на неизбежне кредите.

Сваки човек, каже изокола Петровић, ваљда да би та веома сложена математика, помешана с теоријом вероватноће, била што једноставнија и разумљивија, има неки свој рејтинг у селу или граду. Тако и све земље света, према својим економским, политичким и друштвеним перформансама, имају свој рејтинг, односно кредитни ризик. А тај ризик се најбоље огледа у најобичнијој чињеници – приликом задуживања у свету или емитовања хартија од вредности на међународном тржишту.

Није исто када једна Америка или Немачка, Аустрија... излазе на тржиште да зајме паре или продају своје обвезнице и када то радимо ми. Купац њихових папира, макар и с веома малом зарадом, од свега неколико процената, радије ће се определити за њихову обвезницу, наглашава Петровић, него за нашу, уколико је разлика у приносу мала, јер му ми, једноставно, када прорачуна све наше ризике, не уливамо довољно сигурности да ћемо на време и по договореним условима исплатити уложен новац. Дакле, да бисмо привукли инвеститора морамо платити већу цену за позајмљени новац.

Да би инвеститорима и зајмопримцима олакшали живот, напомиње наша саговорник, неколико угледних међународних агенција се бави  рејтингом земаља. Ми, смо тренутно, као земља рејтинговани од стране две агенције и имамо међународни кредитни рејтинг од ББ–. Најјаче и најбоље земље имају рејтинг ААА, који казује да су оне најпоузданији дужници.

За разлику од нас који с таквим рејтингом не можемо да се под повољнијим условима задужујемо на међународном финансијском тржишту, Румунија има рејтинг БББ–, а Бугарска и Хрватска БББ. Да ли се и због тога наш сусед Хрватска, тачније банке и предузећа у Хрватској, вртоглаво задужује у свету, за ову причу није од пресудне важности, али привреда Хрватске може да добије јевтиније зајмове него ми.

Због чега?

Сваки зајам има и такозвану ризико премију. Без обзира на то ко се задужује, увек постоји неки, макар и најмањи ризик да неће бити враћен на време или да се, у крајњем, мора отписати. И ту премију сваки инвеститор мора да предвиди. У нашем случају, када се као банка задужујемо у свету на дужи рок, осим цене позајмице по каматној стопи на међународном тржишту (либор или еурибор) и цене за комерцијални ризик, наши кредитори одмах на све то додају још 1,5 до 2,5 процентних поена, будући да долазимо из земље са слабијим рејтингом, дакле са вишим степеном тзв. кантри ризика.

Да је то који долар или евро онда ни по јада, али на стотине милиона или милијарди, свеједно које од те две валуте, та камата уопште није безазлена. Тим пре што је она базна и на њу долази још много тога док се не стигне до финалне цене за крајњег купца новца.

Шта нам ваља чинити да бисмо смањили тај ризик и колико нам је потребно да бисмо стигли до те спасоносне линије од три Б минус?

"Иако као банкар нерадо говорим о политичким аспектима, у овом случају све је већ одавно јасно – решавање свих отворених питања с Хагом, преговори о Косову и Метохији и прихватање и примена ЕУ стандарда максималном брзином", упозорава Петровић. "Што се тиче економског аспекта издвојио бих дефицит текућег рачуна и инфлацију", каже он и додаје да се по оствареној стопи инфлације у 2005. од 17,7 одсто налазимо на претпоследњем месту листе од 98 држава у свету које рејтингује агенција ФИЧ.

На питање када се може очекивати улазак у колико-толико пристојно друштво држава, Петровић, коме је ужа специјалност управљање средствима, одговара да нам је за тако нешто потребно најмање три до четири године. Имамо довољно капацитета и ваља савладати још три степенице до рејтинга три Б минус.

За тако нешто, нагласио је Петровић, на крају разговора за наш лист, код нас, као друштва, постоји уочљива спремност, али и недовољна одлучност да све то урадимо с много више темпа. Као да не желимо да се одмах суочимо с оним што је неминовно, него мало зажмуримо чекајући да то неко за нас обави. А нема ко други осим нас.