О БУРНИМ ШЕЗДЕСЕТИМ – ОПЕТ

Нисам уопште имао намеру да пишем о бурним шездесетим. Одлучио сам да то урадим када сам, истог дана, прочитао да се у Београду спрема премијера новог издања чувеног мјузикла „Коса“ и када сам, у тексту о 75.годишњици „Недељних информативних новина“, прочитао критику упућену тадашњем уреднику НИН-а који је 1968. године оштро нападао студентски покрет. Тада сам себи поставио питање: шта, са ове дистанце од више од 40 година, можемо рећи о тадашњем студентском покрету: о његовој интерној идеолошкој конзистентности и о његовим историјским резултатима.

Прво је потребно рећи да је студентски покрет у Југославији (а он је углавном био концентрисан у Београду) имао сличности и разлике са студентским покретима на Западу. На Западу је студентски покрет био покрет левице против капиталистичког система. У Југославији смо имали социјализам, али је покрет, и поред тога, био идеолошко левичарски. Другим речима, идеологије југословенског и западног студентског покрета биле су сличне, али су „објективне околности“ у којима су они деловали биле веома различите.

Студентски покрет је имао две идеолошке одреднице. У политичком смислу он је критиковао тадашњи југословенски социјализам као недемократски поредак и залагао се за демократизацију која не би била вишепартијска, већ „беспартијска“. Нашао је своју инспирацију у Марксовим списима из 1848. (тзв. млади Маркс). У економском смислу, покрет је такође критиковао југословенски систем, и нарочито привредну реформу из 1965, као отклон од „правог социјализма“. Економска критика је била левичарска: одбацивала је било какво приватно власништво над средствима за производњу (које је стидљиво било дозвољено реформом из 1965), и залагала се за „право“ радничко самоуправљање (сматрало се да је тадашње титовско самоуправљање било извитоперено великим утицајем партије). Оба дела програма делују, из садашње перспективе, у исто време и наивно и погрешно. Беспартијска демократија никада није постојала и мала је вероватноћа да ће икада и постојати. Када се о њој говорило, то је увек био параван иза кога је политичко организовање било забрањено да би нека група држала власт под својом контролом. Супротстављање приватном власништву, како су то и државни и самоуправни социјализам показали, било је управо рецепт за економски неуспех. Значи, оба дела студентског програма била су погрешна.

Какви су били политички и економски резултати шездесетосмаша? И овде ваља упоредити ситуацију са Западом. Све што је у претходном пасусу речено за југословенски студентски покрет, важи и за западни. Али што се социјалних промена тиче (демократизација културе, смањивање социјалног јаза између класа, неформалнији односи између људи), у томе су западни шездесетосмаши били успешни. Такви ефекти су приметни и код нас, иако је тешко разлучити да ли је тај „слободнији“ дух понашања производ студентских збивања у Србији или је резултат општег светског тренда.

На економском плану, међутим, студентски покрет је произвео управо супротне ефекте од оних који се чине пожељним. Нападајући самоуправни социјализам са левице,и то у време економске реформе, он је титоистичкој гарнитури послао јасну поруку коју су они добро схватили: свака економска либерализација води захтевима за политичку либерализацију. Зато је економска реформа већ раних седамдесетих била окончана. Смањен је значај приватног сектора и прешло се на „самоуправно договарање и споразумевање“ које је Југославију увело у период „златних седамдесетих“ само захваљујући огромном приливу кредита са Запада. Другим речима, једина шанса да Југославија дође до одрживог економског система, која се отворила захваљујући реформи из 1965, била је напуштена. Те су године биле последња прилика да се „ухвати воз“ за модерно европско друштво. Пример за то је Шпанија која се управо тада почела трансформисати од економски аутархичне у савремену привреду. Код нас је та шанса изгубљена, између осталог, и због студентских протеста. Ја не могу да тврдим да су они кључно допринели томе, али је „допринос“ студентског покрета тој негативној промени недвосмислен.

У политичком смислу, такође, студентски покрет је био промашај: уместо либерализације режима, дошло је до повећаног догматизма, још значајније контроле друштва од стране СКЈ, и негативне селекције кадрова унутар партије. Интензивирало се чишћење „свих непријатељских елемента из наших редова“ тако да су управо они који су могли да доведу до претварања Савеза комуниста у модерну социјалдемократску партију били избачени. Остали су већином каријеристи и потпуно идеолошки необразовани људи. Зато и није чудно што су се двадесет година касније сви републички савези комуниста претворили у експозитуре националистичких партија.

Једини позитивни ефекат студентског покрета можемо наћи у чињеници да је својим идеализмом привукао један број људи, да би затим, када је дошло до оштре репресије над студентима, они увидели диктаторски карактер Титовог режима као и свих сличних једнопартијских олигархија. У том смислу, репресија је можда довела до отрежњења и схватања да је вишепартијска демократија систем у коме је таква бесомучна репресија незамислива. На тај начин покрет је – можда– имао известан далекосежни ефекат на демократизацију Југославије и коначно Србије на коју је требало чекати скоро тридесет година.

И поред симпатија за младост и побуну младих (о којој веома афирмативно говоре редитељи поставке нове „Косе“), потребно је разлучити „домен срца“ и „домен разума“. Ма како нам се побуна младих допадала у апстрактном смислу, трезвена анализа идеологије као и резултата тадашње побуне показује нам да је она била погрешна. Нечије искрено уверење није и довољан разлог да се друштво реорганизује у складу са таквим уверењем. Имамо управо довољно историјских примера да су највећи идеали произвели највеће тираније. Потребно је да се докаже да су такви идеали разумни и да заиста могу да произведу боље друштво. Идеали које су бранили студенти те далеке 1968. нису то могли да учине –и произвели су ефекте који су управо били супротни од оних жељених.

Карнегијева задужбиназа међународни мир, Вашингтон