Шта чита Србија (3)

Златко Паковић: Кад говоримо о тривијалној књижевности, да ли подразумевамо и треш-књижевност под тим појмом? Да поменем Хабјановићку и Драшковића, који су круна српске треш-књижевности. С друге стране, последња књига Исидоре Бјелице, „Мој деда Луј Витон“... То је треће издање?

Исидора Бјелица: За три месеца.

Паковић: Ви у том роману, најпре, препознајете једну образовану списатељицу. Ја бих га назвао „багателом“, у музичком смислу тог термина. Једноставност, лакоћа, хумор. Исидора пише багателе. „Луј Витон“ је могао да настане пре 20, али не и пре 40, или 30 година. Врло интересантно. То може да чита неко ко уопште не мора да препозна иронију. То је књига о фетишизму, у којој уопште нема критичког дискурса, у смислу, сад ћемо да пљујемо фетишизам. Напротив, то је фетишизам представљен изнутра, сопственим средствима. И ви можете да је читате потпуно обрлаћени тим фетишизмом, без икакве...

Бјелица: Иронијске дистанце.

Паковић: Тачно, без иронијске дистанце, да се тиме одушевљавате, да кажете, и ја хоћу да набавим једну торбу Луј Витон, јер, ево, схватам да је то једино што животу, оваквом какав је, даје смисао. Пред вама искрсава тај свет изнутра, у својој чежњи. Кад јунакињи украду у Барселони торбу, испразне је и баце у контејнер, а просјакиња је одатле ископа, јунакиња каже, вратите ми, молим вас, платићу вам, а просјакиња одговори: али ја сам се деценијама молила да ми Господ да овакву торбу! То је могло да буде написано тек после Дејвида Линча и „Дивљих у срцу“. То је та врста фине, тривијалне литературе. Без икаквог наноса патетике. С друге стране, имате патетичне књиге, какве пише, на пример, Мирјана Бобић-Мојсиловић. Затим и полуписмене писце. У поређењу с „багателама“, то је као да узмемо раштимован клавир, организујемо концерт у Београдској филхармонији, пијаниста једва да зна ноте, а на крају кажемо: слушали смо нешто што достиже стваралаштво Стравинског... Има, наиме, оних који за „Доктора Арона“ говоре да је то књижевни учинак достојан Булгакова и Борхеса.  Код Марка Видојковића, на пример, унутар жанра, налазимо запрепашћујуће инкохерентности. У новој књизи он набраја колико је главни јунак, је ли, повалио...

Марко Видојковић: Пре свега, колико има људи на планети.

Паковић: Јесте. То је прво. Има великићевски почетак. „Виа Пула”. Не знам да ли си читао тај роман.

Видојковић: Срећом нисам.

(/slika2)Паковић: Великић најпре таксативно наводи податке о јунаку. Код Видојковића на почетку романа налази се реченица о томе како је настао главни јунак. Каже се: „Настао сам у загрљају к.... и п.....”. Ту је грешка. Код Исидоре Бјелице имате успостављен фетишистички однос. Собарица спава са торбом главне јунакиње, а кад ова помисли да јој је торба украдена, каже: овде је реч о петогодишњем љубавном односу. То је тачан тон, у стилу „багателе“. Реч загрљај не може да стоји, у једном порнографском покушају, уз речи за полне органе. Може да стоји, рецимо, „у дављењу”, „у окршају п.... и к....“.

Видојковић: Мени је баш загрљај.

Паковић: Битно је како се пише и то је суштина овога о чему причамо, а не о чему се пише. Како, а не шта. Нема тривијалних тема. Ти кажеш на једном месту, то су ставили на рекламу, „годишња доба сам заволео, па се с њима ј....“.

Видојковић: „И она ј... мене”.

Паковић: „И она ј... мене, нарочито ме ј... јесен. Ј... ме, па ме растура.“ Ту се треба потрудити, ако човеку то већ не иде од руке, и наћи изразе у складу са осећањем света какво се ту хоће изразити. Речи могу бити вулгарне, али стил не сме бити простачки.

Видојковић: Ја мислим да су то баш прави изрази. Океј, ово није у Владушићевом фазону. И то ми је кул да се неком не допада, исто је супер када се неком допада. Ствар је само у томе да мени шљака и да су то мени праве речи. Вама, теби нису.

Паковић: Јесмо ли на „ви“ или на „ти“, одлучи се.

Видојковић: Па не знам с ким причам. Не знам шта да ти кажем.

Светислав Басара: Ево, имам тривијалну тему. Тип осуђен на правди бога, пролази кроз калварију. Човек може да напише и „Процес”, а може и „Судију” Вука Драшковића. Није потпуно исто, али хајде.

Бјелица: Потка не може бити случајна. Писци желе да шокирају...

Паковић: Е, то нам је донела тривијална књижевност. Ослободила је писца и месијанског послања и тога да он има некакву мисију.

Бјелица: Писац већ сам има иронијску дистанцу према себи.

Паковић: Постоје, додуше, писци треш-литературе који себе сматрају изабранима. Љиљана Хабјановић-Ђуровић је директан глас божји.

Басара: Изабрао је Љиљу.

Бјелица: Кажу да госпођа сваки роман који у религиозној фази напише, однесе да одлежи код св. Василија Острошког. Не могу да смислим претенциознију хиперкич ситуацију од тога да вам рукопис одлажу поред моштију.

Паковић: То је већ приватна ствар.

Бјелица: Али, то је узето као процес при настајању дела.

Басара: Проблем је што госпођа хоће да је сврстају поред Андрића.

Бјелица: И чека Нобелову награду.

ПОЛИТИКА: У Басариној књизи „Света маст” има детаљ у којем се Добрица Ћосић подвргава ритуалном мазању свињском машћу. После је писац рекао да није посебно поносан на тај моменат. Да ли би то могло да се окарактерише као тривијално?

Басара: Не, то је успео детаљ. Нисам поносан на неке друге делове из те књиге, али то је одличан део. Сматрам ту књигу памфлетом, самим тим и тривијалном, са том намером је и писана.

Бјелица: И тривијална тема може бити обрађена на елитан начин.

ПОЛИТИКА: Лик око којег се плете радња Бјеличиног романа „Српкиња” је Милица Стојадиновић Српкиња, о којој је Милица Мићић Димовска написала „нетривијални” роман „Последњи заноси МСС”. Је ли то реплика на њену књигу или не?

Бјелица: Мене интересују интимно презрени женски табуи. Дуго се бавим женама и женским хероинама, писала сам и о Милени Павловић Барили и о Исидори Секулић. Увек ме интересује табу, оно што тад нису хтели да објаве. Зашто је Исидора Секулић морала да спали рукопис, који је песник извршио ту дефлорацију над њом? Зашто је Аница Савић Ребац извршила самоубиство?

Басара: Ја морам да кренем, извините.

Бјелица: А како ти и таст комуницирате? То је занимљива литерарна позиција. То су три писца у кући. Он, Вида и Брана.

Басара: Ма, ја немам проблема ни са ким, ван текста. Ни са ким се не свађам.

ПОЛИТИКА: Табу теме теоретичари више приписују уметничкој, него тривијалној фикцији која, кажу, варира стереотипе. Има ли у нашој поп књижевности разарања табуа или је то жеља за шокирањем, скретањем пажње публике, рецимо, и кроз језик псовки?

Видојковић: Ја употребу псовки заиста не видим као рушење табуа.  

Татјана Росић: Постоји нешто што се зове таблоидизација културе, рекла бих и књижевности.

Бјелица: Код нас су гуслари имали улогу тих таблоидизатора, ако хоћете, у 18. веку.

Паковић: Било је гуслара који су певали и елитистичке песме.

Росић: Може сеговорити о раскринкавању табуа, да би, у ствари, појачали и оснажили табу. То је привидна детабуизација у епохи која се одликује снажним конзервативизмом и поновним успостављањем патријархално-националистичких вредности. Од начина на који ће бити обрађени неки табуи, поглавито они везани за статус ауторки у српској књижевности, зависи хоће ли цела та прича имати истинског утицаја на нашу културу. Исидора Секулић је добровољно изабрала, још за живота, да дела у сенци мушког ауторитета и платила је за ту своју одлуку невероватно високу цену. О одлуци је и сама оставила записе али изгледа да је одлука није спасла понижења која је хтела избећи.

Бјелица: И спалила је роман.

(/slika3)Росић: Популарна култура може да се сматра, с једне стране, као удовољавање владајућем укусу, постојећим табуима и забранама друштва, а, с друге, сматра се да она на известан начин има субверзивну улогу и ослобађа од аутоцензуре. Теорија популарне културе осцилира између та два става. А операција детабуизирања статуса ауторки у српској култури је озбиљна операција и тиче се могућности истинске друштвене промене. У популарној култури, и књижевности, најопасније је управо то што се може створити привид друштвене побуне и друштвене промене, док се, заправо, ништа не мења или постаје, чак, много горе него пре наводне детабуизације. С друге стране, институције друштвеног и културног система научиле су да ову привидну промену асимилују невероватном брзином – тако да се мора бити јако обазрив са начином детабуизације одређених тема ако их заиста желимо отворити за ново читање. Начин на који су одређене теме обрађене у популарној књижевности код нас, и на тај начин сензационалистички лансиране у јавност, заправо контаминира идеју промене и онемогућава да се те теме обраде озбиљно, критички... Штавише, ви се више ни не можете вратити на детабуизацију тих тема, оне су медијски потрошене и говоре вам, опет преко медија, да су већ обрађене, а нико их није озбиљније критички ни размотрио...

Бјелица: Мислим да ниједна књига нема ту моћ.

Росић: Навешћу пример. Неко дође и каже: „Па шта хоћете, жене су најпродаваније”. Оне су на врховима бестселер листа домаћих наслова. Тиме се хоће рећи да су жене, ваљда, коначно добиле простор у српској књижевности. А то није истина. То што су Љиљана Хабјановић-Ђуровић, Весна Радусиновић, Мира Бобић-Мојсиловић или Исидора Бјелица продаваније од неких аутора српске књижевности, не значи ништа за статус ауторки у српској култури. То што су присутне у медијима и на тржишту изгледа као друштвена промена, као ослобођење. А никаквог ослобођења нема, јер већина тих списатељица и даље подржава и представља идеални тип патријархалне жене, како у својим текстовима, тако и у медијима. То није променило ништа у смислу симболичког значаја, у смислу институционалних позиција ауторки попут Јудите Шалго, Мирјане Новаковић, Милице Мићић Димовске, Данице Вукићевић, Нине Живанчевић, Снежане Жабић… Који аудиторијум у Србији зна да имамо много врло квалитетних ауторки изузетног књижевног дара и значаја које пишу, такође, врло узбудљиво. А критичари желе да подиђу тривијалној књижевности коју пишу жене и кажу: „Аха, то је у ствари оно што жене иначе пишу!” Жене, међутим, не пишу само то. Жене пишу различито, другачије и боље од онога што се може закључити на основу бестселер листа пласираних у нашим медијима...

Бјелица: Постоји интелектуални презир према треш обрасцима и дискурсима и ја то разумем и поштујем. Или, да ти није место у емисији ако ту нису магистри и доктори наука. Али, без тога ти не можеш у ову, ову, или ову кућу, и не можеш да имаш ту врсту пажње. Верујем да то не може да осујети твоју естетику, поетику или образовање, и да си принуђен да пенетрираш у треш медије.

Росић: У Хрватској списатељице које пишу популарну књижевност флексибилније промовишу себе и своје текстове, оне се појављују као врста нових поп хероина.

Видојковић: Мени не изгледа да је било коме у овој држави занимљиво да жене, рецимо, остану конзервативне. Мислим да је фора у томе да једна екипица делује на ситнијем, индивидуалнијем нивоу.

Росић: Ствари је тешко променити. Да подсетим, геј-лезбијан парада није одржана. Шта се десило после 2000? То је она политичка промена о којој си ти писао.

Видојковић: Десило се после 2008, када су Дачић и Тадић ушли у коалицију, тад се врло десило. Тад је дошло до праве промене у овој земљи. Дошло је до врло блиског приближавања Европској унији.

Росић: Да ли је то она промена и борба о којој си ти писао у „Канџама”?

Видојковић: Ја сам баш то причао, како треба померити идеале. Оно што сам причао у „Канџама” је резултат једне шарене лаже која нам је наметнута од деведесетих. И нисам знао како ће да се заврши, јер волим да ме писање доведе до тога да видиш колика си испао будала и да престанеш то да будеш. По мени је неодржавање геј параде врло очигледан пројекат државне безбедности. Ја сам више замерио геј популацији која по дифолту треба да буде пуна разумевања. Она пре свега треба да има разумевања према овој средини и њеној традицији. 

Росић: Мој пријатељ, апсолутни противник одржавања геј параде, причао ми је исто то, шест месеци пре забране, да геј и лезбијска заједница не сме да вређа Србију.

Видојковић: Не да не смеју да вређају Србију, него треба да буду паметнији од те средине. Индивидуалац, нарочито из маргиналне сексуалне групе, мора да буде паметнији од чопора, који ће да јури да га бије и убије. Мени је то заличило на унапред режирану кланицу.

Росић: Ја сам те питала, Марко, да ли имаш осећај да се у нашем друштву десила промена? Набоље?

Видојковић: Наравно.

Росић: А при том, обрасци се јако тешко мењају. Можеш да промениш политичку власт, али културни образац тешко.

Бјелица: Ја сам имала јако позитивно искуство с мојим романом „Љубав у Тунису”, који описује љубавне везе Андреа Жида. Роман је отишао у двадесетак хиљада примерака, шира популација заиста почиње да прихвата геј однос, то је нешто што може да буде стављено у путописно-љубавни роман. И то треба радити кроз све медије, и елитне и популистичке. 

Росић: Слажем се, али и даље мислим да живимо у једној малој заједници, у којој је јако тешко променити културне обичаје и обрасце упркос политичким променама – зато сам и поменула геј параду. А оно што си ти Марко рекао, просто не могу да верујем да си ти то рекао.

Видојковић: Видиш који дукс ја носим и који шал имам? „Београдски синдикат” дукс и „Звездин” шал. Ја имам ту привилегију да знам врло добро обе стране. Када знаш врло добро обе стране...

Росић: Не постоје само две стране.

Видојковић: Причамо о овима који треба да буду пребијени и онима који бију. Са једнима се сликам за календар, а од ових других носим дукс, и једни и други ме у једном тренутку замрзе. Зато што је све много црно-бело, а када би их ставио за сто, били би тотално кул. Проблем је што се геј-лезбо популација злоупотребљавала. Ово нема везе са књижевношћу, али знам тачно у чему је ствар.