Заставници независног Вермонта

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, фебруара – У околностима кад би многи у свету много тога дали да постану Американци, у Америци постоје и они који би да престану да то буду.

У држави Вермонт на североистоку, уз границу са Канадом, средином прошлог месеца у једном хотелу у главном граду Монпељеу, одржана је конвенција партије „Вермонтски дан независности”, где је девет кандидата за места гувернера, његовог заменика и чланове локалног парламента, изнело свој програм чија је главна тачка - сецесија, излазак Вермонта из Сједињених Америчких Држава, и формирање независне „Друге Вермонтске Републике”. Прва је постојала укупно 14 година, између 1777. и 1791.

Партија је истина касно регистрована, па на гласачким листићима сецесионисти неће моћи да буду означени као њени припадници, али ће ипак бити напоменуто за шта се залажу. Њихов изборни слоган гласи „Замислите независни Вермонт”.

Они пак замишљају да би овој невеликој држави, која има становника колико и Црна Гора (600.000), али на отприлике дупло већем географском простору, било боље него у садашњем аранжману. Независни Вермонт би економски ослонац имао у својој већ развијеној пољопривреди малих поседа, са пореским системом који би подстицао мала предузећа, а отерао велике корпорације. Имали би и сопствену централну банку и монету, чије узорке, у облику новчића, већ показују.

Сматрају да је Вермонт данас, у односу на федералну државу, у улози колоније. Израчунали су да на сваки долар који им Вашингтон узме кроз порезе, назад добијају само 75 центи.

На поменутој конвенцији могло се чути и да је федерална влада „неморална институција, ангажована у империјалним ратовима, подржана од корумпираних банкара и превеликих корпорација, која уништава мале предузетнике, пљачка пореске обвезнике и њушка по приватности грађана”. Свега тога, веле, не би било у независном Вермонту.

Лидер сецесионистичког покрета је Томас Нејмор, бивши професор економије и менаџмента са Дјук универзитета. Кад смо га позвали телефоном, врло предусретљиво је пристао да нам објасни циљеве и изгледе вермонтске сецесије.„Два или три наша кандидата имају озбиљне шансе да буду изабрани, али важно је имати у виду да је ово први пут у последњих 150 година да ће десет људи у једној савезној држави Америке на изборима учествовати као отворени сецесионисти. Нема баш реалних изгледа да наш кандидат постане гувернер, али очекујемо да ће нам то донети доста медијске пажње, не само у Вермонту него и у целој земљи, па и у свету”, рекао нам је одговарајући на питање о изборним шансама својих истомишљеника.„Ми смо” – додао је – „кампању за независни Вермонт почели пре око седам година. У први мах нико није обраћао пажњу, али ако данас одете на Интернет, видећете да се о сецесији говори свугде. Бар 25 федералних држава имају сецесионистичке покрете, од којих су, поред нашег, најактивнији они у Тексасу, на Аљасци и на Хавајима. У то ћете се уверите ако одете на сајт secessionnews.com– сецесија се у САД данас осећа у ваздуху, на начин на који тога овде није било од 1885.”

Кад је реч о узорима, Нејмор напомиње да ће следеће недеље гледати један филм о томе како је Словенија стекла независност. „Југославија нас свакако инспирише, али и бивше републике Совјетског Савеза које су се избориле за самосталност.”

Напомиње и да Устав САД не забрањује сецесију, да се тиме уопште не бави, „што је и добро и није, јер је федерална држава још од Грађанског рата 1865, стално у стању порицања те логичне могућности, што, рецимо, није случај у Канади, где је Врховни суд 1988. пресудио да је сецесија могућа и за то прописао услове. Код нас нема тако дефинисаних услова, па нам је зато теже”.

Што се тиче подршке коју имају, напомиње нам да је истраживање које је 2007. урадио Универзитет Вермонта, показало је да је за сецесију 13 одсто регистрованих бирача. Следеће године, када је и тамо била на врхунцу „Обама еуфорија”, то је опало на 11,5 одсто, док прошле године истраживање није рађено”.

Гарисон Нелсон, професор политичких наука са тог Универзитета Вермонт, сматра, међутим, да су сецесионисти „у облацима”. По њему, покрет је замах добио у Бушово време, али му је Обама, који је у Вермонту имао други најбољи резултат од свих држава, одузео ветар из једара.

Па ипак, Томас Нејмор је оптимиста: „Ми смо започели нешто велико, оно што смо већ постигли превазишло је моја најоптимистичкија очекивања. Ја имам 73. године и надам се да ће Вермонт бити независан за мога живота”.