СЛУЧАЈ ВЛАДИНОГ ЧИНОВНИКА

У срећна времена озбиљни новинари нису писали лети. Од једне, понављам једне, плате ишли су на море, а млађе "редакцијске силе" бавиле су се темама као што су миш у пиву, жилет у хлебу, друкавац у Ибру, копање канала Рајна – Мајна – Дунав – Морава, па преко Вардара у Егејско море, дакле свим оним темама којих нема у новинама кад је напољу пристојна температура. И вест да је Александар Никитовић, шеф кабинета Војислава Коштунице, на радару "ухваћен" како вози 20 километара на сат брже него што је дозвољено на том делу Панчевачког пута, личила би на хватање неке санђаме у Тамишу, да се иза вести не ваља озбиљна оптужба, одмах демантована од стране МУП-а Србије, да је био суспендован, а по неким вестима, и смењен извесни Слободан Јоцић, командир станице "Север" саобраћајне полиције Београд, чија је патрола Никитовићу изрекла мандатну казну од 3.000 динара због прекорачења брзине.

Утиску да није реч о новом откровењу делова тела Јована Крститеља, такође дежурна тема у летњим новинарским радовима, посебан допринос дала је Демократска странка која се обратила Владимиру Божовићу, генералном инспектору српске полиције, са захтевом да се "у најкраћем року обавести јавност о истинитости информација и о чињеницама које су утврђене – ко је наредио, а затим вратио на дужност Јоцића, ко је потписао његову смену, ко је наредио обустављање поступка против Никитовића, као и да ли ће, уколико се докаже истинитост навода, бити примењене мере против лица која су прекршила закон".

То саопштење није писао неко коме је писменост јача страна, али је, ипак, јасно да Демократска странка има основану сумњу да је тај несретни Јоцић био смењен, па брже боље кад је скандал почео да се ваља, враћен на дужност, те да је Никитовићу опроштена казна. Сам Никитовић, од кога је теже извући реч него из камена, проговорио је и тврди, у изјави за агенцију Бета, да је казну платио, а онда у наставку изјаве потврђује да је шеф кабинета и политичка а не само чиновничка функција, јер он, Никитовић, "подржава иницијативу Демократске странке, која је потекла од председника странке Бориса Тадића, да се јавно утврде чињенице у вези са овим саобраћајним прекршајем".

Шта смо дакле имали? Коштуницу, истина преко лика Никитовића, Тадића, неизговорену оптужбу да је Драган Јочић, министар полиције ту умешао прсте, оптужбу о бахатости и привилегијама, речју – аферу, која се у јучерашњој "Политици" појавила испод летњег рапорта о утицају врућине и пуног месеца на стопу криминалитета.

Сада је ствар уваљена у руке Владимиру Божовићу, већ поменутом ген. инспектору српске полиције, као и обично кад су такве ствари у питању и како ред налаже, али ћемо се, као и обично, начекати одговора као и у другим случајевима када је требало испитати рад српске полиције, с малом вероватноћом да ћемо бити паметнији после налаза истраге, ако је уопште буде, него што смо паметни сада.

Волео бих да ме Божовић демантује брзим саопштавањем свих релевантних чињеница, јер је велика и трајна политичка штета од деценијама успостављаног јавног мњења које почива на уверењу да власт није одговорност већ само привилегија.

На тој матрици почива и уверење "да су сви они исти" па није ни чудо да је дубока и темељна апстиненцијална криза потенцијалног бирачког тела у Срба. У непрестаним покушајима Демократске странке да им "врате за онај Бодрум" најзад се дошло до неке опипљиве тачке и претпостављам да није тешко утврдити да ли у том диму има и ватре и да ли је командиру станице "Север" фалила и длака с главе што се патрола којој је он претпостављен дрзнула да казни владиног чиновника.

Мени, мада се не разумем у полицијска посла, то изгледа лакше него пронаћи Младића или открити ко је убио браћу Битићи, што ће нам Американци и остатак света, вазда набијати на нос, а посебно кад неко одавде буде ишао код њих тамо. Претпостављам да и политичари имају макар инстинктивну потребу да се о њима не прича стереотипним исказима и у анегдотама каква се, на пример, препричава у кафићима у београдској Његошевој улици, о томе како се министар Јочић увече вратио кући, а на њему панцир, па га у кафићу кроз чију башту пролази да би стигао до кућних врата, питају "Ухватили сте Младића?", а он каже "Јок, два фазана".