Да ли ме данас потражујете

НИШ – Ових дана на слободу је из затвора, где је провео последњих пет месеци, изашао Нишлија Драгослав П., стар 46 година. Одлежао је казну која му је изречена за насилништво и наношење телесних повреда старијем суграђанину у једној нишкој кафани. И ништа не би било чудно да Драгославу ово није десети пут да одлази у затвор, али и излази из казнионе где је издржавао казну због истог или сличног кривичног дела. Увек се по изрицању казни сам и добровољно јављао затворским властима и установама и одлазио у затвор. Овај Нишлија већ деценију одлази у затвор крајем сваке јесени или почетком зиме, а из затвора излази средином пролећа, или као сада првих дана лета.

– Понекад ме осуде на три или четири месеца, било је казни и од пола године, а само једном сам претерао и зарадио осам месеци затвора Али, одговара ми. Почетком деведесетих година напустиле су ме кћерка и жена, били смо подстанари, и отишле су из Ниша. Остао сам сам и немам крова над главом. Нигде не радим, али се сналазим. Када сам на слободи радим на грађевинама и друге физичке послове, могу и баштован да будем, заради се да се преживи...

Драгослав П. спава по градским хаусторима и улазима стамбених зграда, у подрумима, поред аутобуске или железничке станице, а лети, када су врућине, на клупама у парковима. Проблем је када дођу хладни јесењи и зимски дани. Због тога већ десет година сваког лета или јесени "самоницијативно" дође под удар закона. Изазове тучу, дохвати кафанску столицу, чашу или флашу и претуче некога. Полиција га приведе и задржи у притвору, одмах уследи саслушање код истражног судије, а онда и суђење и изрицање казне.

Када наиђу хладни дани и када не може од хладноће да се спава под ведрим небом или у подрумима, пријави се за одлазак у затвор на издржавање казне. И, наравно, зиму проведе у много бољим условима, у топлом и уз редовну исхрану. Има, каже он, свој кров над главом сваке зиме...

Ниш је познат и по неколиким групицама босоногих, малих лопова који краду све што им падне под руку. Усред бела дана улазе у киоске и трафике и односе цигарете, скупа пића, па чак и новац из касе. И то све док некога има у објектима. Ноћу знају да се увуку у станове и куће, продавнице... Улазе у кафане и ресторане пуне гостију, за њих није никакав "проблем" да са стола угоститељских објеката "у пролазу" украду мобилни телефон, или да на паркингу отворе прозор од аутомобила и однесу све што нађу... Полиција их хвата, саслушава, али како нико нема више од десетак година, пушта их на слободу и враћа родитељима. А они се враћају уобичајеном "послу" и навикама, настављају да краду. Догодило се недавно да је један од најпознатијих из најбројније групе лоповчића, Стефан Д. пролазећи поред зграде Полицијске управе у Нишу, свратио до дежурне службе, отворио врата и запитао: – Да ли ме данас потражујете...?

Иако накратко збуњен и изненађен оваквим наступом, полицајац је прегледао извештај од претходног дана и ноћи и видео да малишана-лопова нема међу онима који се траже. Одмахнуо је главом, на шта је Стефан Д. "као матор" одговорио: – Океј, онда идем ја. Видимо се други пут...

А његов вршњак је пре неколико дана испред представништва једног београдског дневног листа у центру Ниша направио гаф о којем ће се дуго причати. Седео је испред улаза у дописништво и од пролазника тражио да му уделе који динар. Када је поред њега прошао колега новинар, из тог дописништва, и од њега је потражио новац. Овај је руком пошао ка џепу, па другом у други, и на крају одговорио да нема ништа новца код себе. После сат времена малишан је ушао у дописништво, прошао поред свих који су били у њему и упутио се право ка оном од којег је потражио новац.

 – Еј, другар, скупио сам 50 динара. Ајде да поделимо, да имаш и ти...