Еври пуни зависти

Скорашњи "случај" Радивоја Рашовића, донедавног генералног директора Привредне банке Београд, коме су послодавци доделили 100.000 евра, као награду за дотадашњи рад, а потом изабрали новог шефа, доказује да су пословни обичаји богатог западног света на велика врата ушли и код нас. Реченом бизнисмену, који је и даље у врху менаџмента банке, поменути износ исплаћен је пре неколико седмица одлуком Управног одбора.

Оваква исплата, међутим, није јавност оставило равнодушном. Неки акционари у медијима су изнели податке да је награда дата за рад на челном месту, и у банци уопште, који је трајао мање од годину дана, а оспоравани су му и прошлогодишњи, позитивни пословни резултати. Привредна банка је ову последњу замерку демантовала. Исплата поменуте награде у искључивој је надлежности Управног одбора тако да акционари немају могућност да на њу утичу.

Зачин читавој причи је и политички моменат, јер је Рашовић био посланик црногорске стране у парламенту државне заједнице СЦГ до њеног трајања, па се отуда наслућује и тај уплив у целу причу. Нарочито уколико се на занемари чињеница да је држава управо она са 19 одсто акција и највећи појединачни акционар.

Награђивање менаџмента, па и свих запослених што да не, сигурно је леп пословни обичај који је код нас све више заступљен последњих година. Под лупу се можда могу ставити принципи таквог вредновања, а у овом случају најпроблематичнији је, чини се, износ награде која је за наше услове врло велика. Поготово у ситуацији када се банке, које нуде кредите по застрашујућим условима задуживања, вајкају да су на граници позитивног пословања. Или је, можда, пре проблем у томе што је то Привредна банка и јавно саопштила и тако све ставила у позицију да се на такво понашање навикну. Њихове колеге банкари такво понашање сакрили су иза вела пословне политике. У банкарским круговима може се чути и да је једном познатом банкару страни послодавац приликом одласка у пензију исплатио чак милион евра. У том случају радило се о менаџеру који је дословце поставио једну страну банку код нас и чији је удео сада на нашем тржишту поприличан.

Рашовићева награда, истина, не личи ни на онај чувени годишњи бонус који се запосленима даје негде пред божићне празнике.

На овакве финансијске инјекције послодаваца дефинитивно ћемо тек морати да се васпитамо. И на то да позамашни износи не припадају само за екстрауспешно пословање, већ и за оно у границама просека колико је то уопште могуће за данашњи капиталистички свет, али и за губитке. Јер, ти чувени годишњи бонуси су део зараде менаџера.

Примера ради, у Великој Британији је пре неку годину саопштено да је Аруну Сарину, извршном менаџеру "Водафон" мобилне компаније, преко годишње плате од 1,3 милиона фунти исплаћено и 1,4 милиона фунти упркос томе што је у претходној години, која је оцењена као врло тешка и метежна, та компанија имала највећи икада пријављени корпоративни губитак у Уједињеном Краљевству.

Професор београдског Филозофског факултета из области психологије рада Светлана Чизмић каже да награђивању запослених и оних на вишим и на нижим позицијама, замерке нема, али да у нашим условима још позамашно учешће државне својине у предузећима таквом вредновању може да да сасвим другу конотацију.

– Проблем видим само у томе што је реч о банци с приличним државним уделом, јер због тога држава може да се уплиће у односе у тој фирми. Преко ње, наравно, и политичке странке које су на власти. Јер, код нас не важе сви услови као у развијеном свету на чија се ми правила позивамо и која бисмо волели да имплементирамо. На Западу, иначе, нема тако упадљиве разлике међу запосленима као што овај пример показује да има код нас".

Чизмићева каже да би запослене у тој банци требало питати шта мисле о толикој награди и да ли су њихове зараде високе. Уколико јесу, проблема нема, али ће пре бити да нису, јер у овом случају ради се о награди "ванредној" за наше услове. "Мој став је да је уравниловка неморалнија. Међутим, не може се награђивање посматрати независно од наших околности."

Професор Живота Ристић који и сам има искуство рада у банци на Западу каже да поменута награда јесте велика не само за наше већ и за тамошње услове. Дилему ствара и време исплате, јер не подсећа на редован начин награђивања или годишње бонусе.

– Ван тога све је проблем јавности која на овакве појаве треба да се навикне. Јер, банкарство без оваквих стимулација не може да функционише. То је нормална цена менаџмента и одговорности које има. Уколико нема те одговорности сви су одговорни, а заправо нико.

Професор Ристић наводи да су бонуси или тантијеме уговорени и зато загарантовани део од годишње плате који није у вези с добрим или лошим пословањем фирме. Поред годишње плате, која се аконтационо исплаћује у 12 оброка, уговором се одређује и загарантована тантијема која се одређује у процентуалном износу плате, на пример, 30 одсто и исплаћује по устаљеним правилима првих дана фебруара.

– Преко тога ствар је Скупштине акционара, уколико је у односу на банкарски просек, или те бранше, остварена већа профитна стопа колико ће наградити свој менаџмент. Стимулације су нарочито изражене пред крај мандата неког менаџера који је имао добре резултате и оне могу удвоструче његова дотадашња примања, наводи професор Ристић.

-----------------------------------------------------------

Зараде од којих застаје дах

Магазин "Форчн" који се бави богатим светом недавно је као примере менаџера с екстремно високим зарадама у САД навео Лија Рејмонда, иначе управо пензионисаног председавајућег "Ексон Мобила". За 2005. годину сва његова примања – плата, акције, пензијски удео – износила су чак 405 милиона долара. Први човек компаније "Пфизер" Хенк Мекинел вредео је 99 милиона долара, док је за исту ту функцију у "Фанимеј" Френклин Рејнс добио 90 милиона долара.

Плате топ-менаџера свуда у свету изазивају контроверзе. Прозвани се вајкају да само "пакети" неколицине њих стварају слику зарада од којих застаје дах. Међутим, истраживања показују да то није тако. Једна студија "Мерсер-консалтинга", која је обухватила 350 највећих компанија, показала је да су и плате менаџера, који су у средини, значи не суперстарова и суперпохлепних, како их очито тамошња јавност доживљава, врло високе.

Сва њихова примања, укључујућу основну плату, бонусе, акције, али не и пензијски бонус, у периоду од 1995. до 2005. године повећана су у просеку за 151 одсто са 2,7 на 6,8 милиона долара. У истом периоду основна продаја ових компанија порасла је за 51 одсто, на 7,6 милијарди долара, а профит за 126 одсто на 591 милион долара.

Супротно томе, просечна плата њихових запослених порасла је за само 32 одсто и то на 38.223 долара годишње. То значи да је у поменутом десетогодишњем периоду плата менаџера расла пет пута брже него њихових запослених. У 1995. години просечни менаџер је имао 94 пута већу плату од својих запослених, а у 2005. чак 179 пута.

Начин плаћања топ-менаџера се мењао. Седамдесетих година прошлог века то су били компанијски каријеристи, само 15 одсто менаџера у компанију су долазили са стране, плаћани су у кешу, а њихов задатак је био повећање компаније. Међутим, како су трошкови расли с проширивањем компаније такав се приступ показао као контрапродуктиван. Од осамдесетих до деведесетих година почело је плаћање топ-менаџера акцијама дотичне компаније, а све у сврху веће ефикасности и профитабилности. Уобичајено је било да могу да купе акције по фиксној цени и то, на пример, 100.000 акција по цени од 10 долара за акцију. У случају повећања цене акција на 30 долара моментално би зарадили два милиона долара. Логична зарада за добар менаџмент. Мана овог система је што је био инспиративан за преваре, јер су ти исти менаџери манипулисали извештајима о расту вредности акција, а из тога су се изродиле познате афере "Енрон" и "Ворлдком".