Косовски драгуљи

Вест да су Пећка патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка у Призрену увршћени на Листу светске културне и природне баштине Унеска, представља једну од најпријатнијих вести које су се ових дана чуле. После манастира Дечани, који је на листу Унеска увршћен 2004. године, на листи елитних споменика из целог света нашла су се три сакрална објекта са Косова и Метохије и то у значајном тренутку када се воде преговори о статусу Косова, а у оквиру њих и преговори о нашој културној баштини. Одлука је донета једногласно, на 30. заседању Унесковог Комитета за светску баштину у литванском граду Вилњусу.

По речима Александре Фулгоси, стручног сарадника за културну баштину при Координационом центру за Косово и Метохију, номинација за ову листу припремана је око годину и по дана, тачније од децембра 2004. године.

– Посебно је важна чињеница да су ова три објекта стављена и на Листу баштине у опасности што значи да ће Међународна заједница имати много више слуха када је реч о њиховој стварној заштити. У безбедносном смислу то формално не значи да ови манастири и црква добијају физичку заштиту, али је свакако мања вероватноћа њиховог скрнављења и уништења, каже Александра Фулгоси.

Номинацију су припремали стручњаци републичког Завода за заштиту споменика културе, тим који чине историчари уметности, архитекте, археолози и сликари. За сваки споменик појединачно формирана је посебна група. Стручњаци завода који су учествовали у састављању номинације, објашњавају да су ова три објекта стављена на Унескову листу по систему екстензије, дакле као група манастира прикључених Дечанима.

Иницијатива за стављање наших споменика културе на Листу светске културне баштине првобитно је потекла заправо од стручњака које је ангажовао Унеско. Биле су две мисије Унеска на Косову после 1999. године. После мисије у мају 2004. године међународни стручњаци дали су препоруке у којима се истиче и вредност и угроженост тих споменика. Номинација за ову листу је заправо један повелики формулар са низом питања . Она се тичу описа, валоризације, историјског развоја, конзерваторских радова и техничке документације.

Јован Ћирилов, председник националне комисије при Унеску за Србију, истиче да ће после овакве одлуке Унеска ови споменици културе бити заштићени и да су представници привремених институција самоуправе на Косову и Метохији показали добру вољу и разумели значај овог чина. Ћирилов потврђује да је номинација наша три споменика културе прошла без икаквих проблема.

Да би један споменик културе био увршћен на Листу светске културне баштине потребно је да тај споменик због "своје архитектуре, хомогености и места на коме се налази у пејзажу има изузетну универзалну вредност са становишта историје, уметности и науке".

Ако је реч о природном амбијенту, онда то место треба да буде "плод узајамног деловања природе и човека са становишта историје, археологије, етнологије и антропологије".

Обавеза земље је да чува једном уписане споменике. Унеско с времена на време контролише да ли земља испуњава обавезу чувања тог споменика. Са територије доскорашње заједнице СЦГ, пре замрзавања чланства Југославије у Унеску 1992. године, на Листу Унеска били су увршћени Стари Рас са Сопоћанима (1979), Котор, подручје Дурмитора од 1980. и Студеница од 1986. године.

На Косову и Метохији има готово 1.400 православних цркава, а како незванично сазнајемо на путу да добије зелено светло за Унескову листу је и Велика Хоча.