КОМПРОМИСНО АМИНОВАЊЕ

Нису прошле ни три недеље откако су два америчка борбена Ф-16 помирљиво слетела на Батајницу, а српски премијер је цивилним авионом отишао до Вашингтона да би тамошње званичнике упозорио да је Србији неприхватљива независност Космета.

У финишу дипломатског tour de horizont Војислав Коштуница члановима Контакт групе гласно понавља да до решења будућег статуса мора да се дође компромисом – а компромис је у највећој аутономији – да Србија никад неће прихватити наметнуто решење које би личило на било какву независност и да Србија Космет и даље сматра својом територијом.

Колико Американци уважавају аргументе човека коме отворено не верују када каже да Ратко Младић није у Србији?

Пошто је регион дуго запостављала, администрација Џорџа В. Буша одлучила је прошле године да до краја 2006. исцрта нову будућност "последњег балканског сирочета". Пословично неспреман да лидерску улогу дели са другима, Вашингтон је закључио да је статус кво "неодржив и непожељан" и да је у испуњењу стандарда остварен "довољан напредак".

Американци желе да Косово скину са дневног реда. На начин који тамо сматрају најбољим. Буш понавља да се не залаже ни за једно дефинитивно решење, али политичка елита учтиво не пропушта да нагласи да је независност српске провинције под протекторатом УН један од "коначних исхода". Уосталом, расположење Конгреса годинама су форматизовали албански лобисти – гласнији и организованији од одоцнелог српског кокуса.

Пошто је установила шта хоће, српска власт се тргла. CD-RОМ "Косово 2006: Прављење компромиса" послат је станару Беле куће. Али, ако га и прегледа, што сумњам, Буш тешко да ће променити став. Америчка гледишта умногоме се разликују од оних које презентира Коштуница.

У сваком случају приближавамо се расплету заплета – директним преговорима на високом нивоу. Бечком валцеру на коме би Борис Тадић за партнера имао косовског председника Фатмира Сејдијуа, а Коштуница косовског премијера Агима Чекуа. Биће тешко, али док има преговора има и шансе за компромис.

Запад је одустао од тактике удри-и-бежи коју су примењивале неки дипломатски гости који су Београду кидали живце изјавама да је "све готово". У ишчекивању наследника резолуције 1244 Савета безбедности, формулације су преполиране, мада се своде на став који је Буш пренео лидерима ЕУ: уважићемо вољу већине и поштовати права мањине.

Шта је важније, питају Коштуницу, а исто питање чека и Тадића: политички статус или живот Срба на Косову? Њима нека врста независности, вама чврста обећања око аутономије за Србе на Космету и око заштите српских цркава и манастира.

Критичарима се не допада што се брани право на самоопредељење мањине и говори о мањинским правима конститутивног народа – што је најава опасног преседана међународних односа. Други мисле да САД нису баш сигурне да одлуку треба донети преко колена.

Ако ме инстинкт не вара, САД од српских власти очекују "флексибилност" – према већ осмишљеном решењу. Тамо не желе да виде да потпирују српске националисте иако од Београда траже да се супротстави радикализацији. Вашингтон оцењује да је српско вајкање на превише притисака споља "корак у погрешном правцу".

Не жалите се више на притиске, одредите сами у ком ће правцу Србија. Пошто је пут увелико трасиран, саговорника пожуре кући очекујући да Србима објасни да је то за нас најбоље и да је на Србији да схвати "своје место". Маните се историје. Гледајте у будућност јер ће она без вашег "компромисног аминовања" бити угрожена.

Могуће је да су поруке премијеру саопштене питомије. За претпоставити је да се вокабулар мења у односу на рејтинг госта. Суштина тешко. Буш светске проблеме разрешава у складу са својим унилатералним визијама. Могу мислити колико се "лидер слободног света" потресао када је Коштуница изјавио да је одузимање 15 одсто српске територије могуће само ако се "демократија баци под ноге".

Буш је до 1999. – по личном признању – морао некога да пита где је Косово јер се покрајина није налазила на његовом "радарском екрану". Невољно је прихватио бомбардовање, а касније је Балкан једва постојао у његовом првом мандату. Да ли сада има решење?

Идеја о независности – јер све указује да се о томе ради колико год покушавали са питијском реториком – почива на две премисе: укидање етнотериторијалне аутономије Космета 1989. било је оправдање за оружану побуну и захтеве за одвајањем, и, друга, да де факто независност Космета током ових шест година треба и де јуре прихватити како би се окончао небулозни статус провинције.

Чарлс Купчан, професор међународних односа са вашингтонског универзитета Џорџтаун, у утицајном часопису "Форин аферс" прошле године je констатовао да је Косово већ изашло из српске орбите и да је независност "мање од два зла".

Многи се слажу да би то уништило стратешки и морални циљ стварања мултиетничког друштва и да наметањем решења САД ризикују даљу корозију свог кредибилитета као неутралне треће стране. Буш је у Ираку показао да га то мало занима. Као ни чињеница да је Косово постало предмет међународног интересовања јер би се радило о преседану.

Вашингтонска администрација понавља да се ради о "јединственом случају" и да Косово није модел за друге кризе. Што остале, од Москве и Бакуа до Пекинга, не обавезује да се сложе јер је тешко замислити како би овај преседан могао да буде стављен у карантин. Небитно. Када се Бушу нешто "јави", он не одустаје. Тим горе по чињенице.

Да би се оваква стратегија исплатила, Американци ће морати да уложе много више напора него што мисле. Тим пре што хронологија вашингтонских ставова према Космету не улива респект јер показује крупне недоследности и тумарање у магли.

Џон Болтон, Бушов миљеник, садашњи амбасадор у УН а бивши државни подсекретар, још од 1994. заступа тезу о балканским поделама, укључујући и поделу Косова по којој би Србија добила северни део а остатак би био независан или део Албаније. Теза је напуштена јер се подела и припајање данас сматрају неприхватљивим.

Буш се, рецимо, маја 2000. слагао са тадашњим председником Билом Клинтоном да не треба повући 5.900 америчких војника са Косова. Само три месеца касније, како су се приближавали избори, обећао је да ће радити на извлачењу Јенкија.

Албанци су помислили да могу да изгубе виталног савезника. Када је августа 2001. дошао да посети логор Бондствил близу Урошевца – највећи који су САД направиле од вијетнамског рата – Буш је говорио на начин који се није много допао локалним албанским лидерима које је упадљиво избегао да сретне. Али, већ 2003. помиње само постепено смањење трупа. Албанци су одахнули. Срби се забринули.

Лутало се и у брзинама. После година игнорисања, уследило је захуктавање праћено захтевима за што бржим решењем, затим успоравање па поново убрзање. Статус Космета мора да буде решен до краја године, био је недавно децидан подсекретар Николас Бернс.

Држим да је наш дугорочни интерес – ту су Американци у праву – да се ослободимо емоција историје и рационално ослободимо будућност и себи и Србима на Космету који су пречесто пиони ове балканске игре. Да схватимо да штошта можемо да добијемо ако се отресемо "млинског камена" о коме говори Азем Власи.