Језик младости

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Могло се ово догодити у скопској општини Чаир, у норвешком градићу Мушјен, а десило се у граду под Рудником. И добро је што је тако, јер после свега, баш је потребно да нас други упознају и "изнутра". А кад су још млади, онда је погодак двострук, јер – на младима остаје свет.

Агилни секретар Црвеног крста Томо Марковић сабрао је под Рудник тридесетак девојака и младића: 11 из Норвешке, 15 одавде и четири девојке из Македоније. Више од званичног семинара (историја и суштина Црвеног крста, међународно хуманитарно право, комуникације) било је неспутано, десетодневно дружење, безмало 24 часа дневно.

– Свако од нас домаћих је узео за руку по једног госта и одвео својој кући. На спавање, на ручкове, на разговор. Код мене је била Лена из Мушјена. Већ следећи дан упознали смо све: Олију, Јаниту, Сесилију, Магнуса, Тома, Тура, Рубена, Вилија, Џона и Увеа из Норвешке; Елену, Кристину, Монику и Лидију са Вардара. Македонке смо сматрали нашима, па смо се, заједно са њима, више посвећивали потомцима славних Викинга – прича Милена Радуловић.

Језик за споразумевање били су – младост и радозналост. Наравно, мало српски, мало македонски и енглески научен у школским скамијама. И ништа ником није остало нејасно. Петнаесторо домаћина се потрудило да гости виде Враћевшницу, Крагујевац, Норвешку кућу, Брдо мира, узорну фабрику посуђа "Металац". Увече, опуштање, уз песму и игру, у "Афродити", "Калиманосу", "Бонсу" и "Под тремом". Једне вечери су, у дворишту Милениног друга Небојше, роштиљали до пред зору.

– Мени се највише допало ћуфте, пире и пасуљ. Јела сам још сир и кајмак, а морали смо неизбежно три пута да наздравимо и са шумадијском шљивовицом. Не памтим да смо икада били веселији – сажима кулинарски утисак плавокоса Лена.

Млади никако да схвате како то, у свету, људе могу да раздвајају различитости. Милена верује да баш то треба да привлачи.

– Ето, за плавокосе и светлопуте Норвежане смо ми, тамни, темпераментни и дружељубиви, били право радосно откриће. Показале су то сузе при растанку: врцале су и нико није покушавао да их сакрије. А било је и тога. Најпре дуги погледи, па први пољупци, а онда размена адреса, телефонских бројева и мејлова.

При крају десетодневног дружења, догодила се – међународна свадба. Истина, не напречац и на први поглед: Турил Гоберг из Мушјена и Предраг Радојевић из Милановца су се знали са једног ранијег сличног сусрета. Турил је кћерка Улава Гоберга, дугогодишњег председника Норвешко-југословенског друштва (много шта се променило, али Друштво не мења име). Младенци су се венчали под Рудником, а онда отпутовали на медени месец у Норвешку.

– Први пут сам овде, одлазим богатији за прелепе успомене. Млади у свим крајевима света су са истим проблемима, а овакво дружење, поготову у оквиру хуманитарне организације, помаже им да се удаље од негативних ствари. Учинићемо све да не остане само на овом сусрету – обећао је Норвежанин Вили Нестби.