Народњакова смрт

У својој новој књизи, Народњакова смрт (Лагуна, 2009), Вуле Журић прави сатиру на друштво у посттранзицији – српско, а посредно и хрватско. Јунаке/становнике Србије затичемо растрзане између рецидива две доминантне идеологије (иконографије) претходних раздобља: комунизма и транзиционог капитализма, које се стапају у посттранзициону кич идеологију.

Журићев протагониста, народни певач Соко, воли и пева турбо-фолк, а с друге стране идентификује се и диви партизанском хероју ИвиЛоли Рибару. Журић пише дискурсом једне поткултуре (рурална, семи-урбана, агресивна, порнографска, кич естетика) свесно преузимајући њене планове, стратегије и учинке. Турбо-фолк песма постаје основна јединица (речи народњачких песама улазе у роман) и поетичко начело, на основу којег се организују формалне и садржинске одлике Журићевог романа. Постмодерна осцилација између високе и ниске литературе бива нарушена у корист текста који бисмо слободно могли назвати – либрето за турбо-фолк оперу или (прецизније) trash литература.

Естетика турбо-фолка као поткултурног стила и специфичног музичког обрасца представља врхунац процеса започетог почетком шездесетих година, с појавом новокомпоноване народне музике. Журић управо рачуна на стратегије хибридног турбо-фолка – кич музике широких народних маса, који од поткултурног модела, у историјски преломном тренутку постаје доминантни, преовлађујући модел.

Журић гради свој текст техником умножавања. Прича о певачу народне музике Соколу тече паралелно са репрезентацијом мита о ИвиЛоли Рибару. Соко има свог пандана у Хрватској, народњака Јастреба. Певачица Хајди има двојницу у лику Раде Чоколаде. Мафијаш Ага који је направио Сокола у суседној банана држави (не каже се којој) има двојника Хаџихаџијева. Естрада и турбо-фолк поткултура улазе у све поре њихових живота. Стварност постаје попут народњачке телевизијске емисије, једна врста спектакла, у коме се сви понашају механички. Свима су додељене стереотипне улоге, сем главном јунаку Соколу. Такође, долази до умножавања саме стварности – хиперреална стварност. Протагониста без своје воље бива увучен у неку врсту reality show-a, приморан да учествује у низу догађаја великог убрзања, вишка значења и одсуства значења, естрадне порнографије, вишка емоција и лажних емоција, а све до крајњег убрзања и кулминације, која на крају доводи до трагедије јунака. Радњу романа покреће фантастична прича о бебама, близнакињама, Ружици и Љубици рођенимса генетском грешком, јер потичу из мешовитог брака (пишчева политичка метафора за Србију и Хрватску?!). Близнакиње могу наставити живот (Срби и Хрвати) уколико им се међусобно замене одговарајући органи. Парадоксално, њихову смрт својим анагажманом једино могу спречити два народњака. Као представници обе стране, Соко и Јастреб, серијом хуманитарних концерата мегатурнеје „За спас близнакиња” покушавају да скупе новац неопходан за хируршку интервенцију.

Није случајно што имена турбо-фолкера асоцирају на јунаке партизанских филмова и серија. Писац у свом роману стапа две идеологије и њихове „производе“: партизански мит и мит турбо-фолк „звезде“. Међутим, писац нигде не износи разлог Соколове фасцинације Лолом, као ни оригинални мит. У титоистичкој Југославији Лолин култ је персонификовао култ младости, био је носилац идеје правде, поштења, самопрегора и позитивних промена (револуције). Временом, аутентично значење мита бледи. Мит постаје знак, испражњен од своје суштине, који се може саморепродуковати до бескраја. И зато, сваки пут када отпева кич песму Иво Лола (Корни група, седамдесете године) својој народњачкој публици, Журићев протагониста изводи репрезентацију репрезентованог мита, доводећи до крајњег анахронизма, анахрон чин Корни групе (песма Иво Лола настаје у тренутку када је Лолин култ губио на снази, када се јавља потрошачко друштво и укидају радне акције). Испражњени историјски мит писац изједначава са испразношћу какву срећемо када је реч о миту савремене поткултуре.

Поставља се питање које друштво приказује писац Народњакове смрти? О којем тренутку временаЖурић заправо говори?

У Журићевом роману јасно је да се ради о тзв. трансполитичком друштву, које се испољава у преобиљу знакова, облика и жеља. То је свет первертиране економије, естетике и живота. Такође, свет до крајности убрзаног живота – у својој суштини то је анахрон свет. Историјски тренутак радње Журићевог романа може се сместити у доба Милошевићеве владавине, затим у данашње, транзиционо, постмилошевићевско друштво или у посттранзиционо друштво блиске будућности. У овој књизи нема ни симболике, ни култова, ни политичких пројекција везаних за национализам и цркву, а то су управо одреднице милошевићевског и постмилошевићевског периода. Може се поставити теза да се радња овог романа одвија у неком блиском будућем времену. Одсуство поменутих култова везаних за национализам и цркву претпоставља друштво, где се десило: признавање ратног злочина, денацификације, уклањање цркве из политичког живота, декриминализација друштва; односно друштво у коме би могли да се остваре цивилизацијски захтеви за одвијање нормалног живота. То би било друштво у коме су поткултурни феномени, постулирани у роману, постављени на право место, односно маргинализовани. У оваквом друштву Журићев романескни свет не би био могућ, јер нема култа турбо-фолка и нема криминала (Аге). Из овога можемо закључити да је место одвијања радње Журићевог романа у међупростору, у тзв. лимбу између „данас“ и блиске будућности.  

Нови проблем отвара централна епизода Народњакове смрти о две близнакиње са генетским поремећајем. Журић својом политичком метафором (две близнакиње) одељује два народа границом генетског кода, док је Крлежа у поређењу ова два народа много ближи истини, када каже да су Срби и Хрвати као балега на путу, преко које је прешао колски точак и поделио је на два дела. Ову симболику не треба објашњавати.

Пишући о друштву чији су феномени производ Милошевићеве владавине, која је сама по себи, у суштини анахрона (посттоталитарна, ретроградна, постнационалсоцијалистичка, постклерикална, утемељена на митовима крви, земље и народа, земља доминантног турбо-фолк културног обрасца), Журић ствара „турбо-фолк“ роман, употребљавајући одговарајући („турбо-фолк“ – trash) литерарни поступак. Међутим, његова књига би имала праву сврху да је била написана деведесетих година, када би укидајући временски отклон (један од анахронизама) добила на актуелности и субверзивности; данас, тема турбо-фолк феномена остаје као предмет проучавања друштвених наука и предмет интересовања таблоидне штампе.