Где су ми биле очи

Ако се ослањамо само на оно што осећамо, тада нећемо бити у стању да добро разликујемо осећање љубави од осећања заљубљености. Осећање је слично, осим што је осећање заљубљености интензивније и преокупирајуће. Код себе и других можемо приметити још две особине заљубљености: појављује се на почетку неког односа и траје релативно кратко. Због тога је могуће добро разумети разлику ова два осећања само ако смо емоционално писмени, ако познајемо психолошке механизме по којима се љубав и заљубљеност разликују.

 Главна разлика између заљубљености и љубави јесте у односу према стварности, према томе каква друга особа заиста јесте. У љубави познајемо другу особу и волимо је онакву каква јесте у стварности. Иако смо свесни њених негативних особина, вољену особу прихватамо као такву. С друге стране, заљубљеност је однос према привиду, према томе како нам се чини да друга особа јесте. Можемо се заљубити и на први поглед у особу коју први пут видимо у животу, коју уопште не познајемо. Психолошки је заљубљеност резултат пројекције наше представе о идеалном партнеру на особу која има неку сличност са овом представом. Честа последица је да идеализујемо другу особу, да нисмо свесни њених негативних особина.

 Како је пројекција нешто што се може десити у тренутку, заљубљеност се дешава брзо. Љубав је, са друге стране, нешто што настаје спорије. Да бисмо некога заволели морамо га упознати, а то захтева време.

Управо због тога што је заснована на пројекцији, на нереалном доживљавању какав је други у стварности, заљубљеност – за разлику од љубави – мора да има крај, мора да буде пролазна. Када особа схвати какав је други у стварности, да није такав каквим га је раније доживљавала, наступа крај заљубљености. Очарана особа постаје разочарана.

Када заљубљена особа схвати да други у стварности није тако позитиван – „Где су ми биле очи?” – она нагло мења слику о њему. Разљубљивање или одљубљивање може бити тренутно. У љубави, позитивна слика о другом коју има особа која воли јесте слика стварности. Зато што је други заиста такав каквим га види особа која воли, љубав има тенденцију да траје, тешко престаје.

Заљубљеност може бити негација љубави. Некада у заљубљености није важан други, већ управо пријатно осећање које он побуђује. Зато што је други само средство да се изазове ужитак заљубљености, други је важан док има ту моћ. Када заљубљена особа крене да се хлади, други јој постаје безначајан.

Осећање заљубљености није природно, већ културно осећање. Док је осећање љубави свеприсутно у људским заједницама, осећање заљубљености не постоји у примитивним друштвима.