Оба краја горе

Негде баш у ово време пре скоро четврт века, тачније 1982. године, када смо преко првих редова за шећер, кафу и зејтин и вожње аутомобила по принципу пар-непар, тек почињали да се привикавамо на оно што ће нас као ураган захватити деценију касније, Београд се сусрео са једном од тада најважнијих и најзанимљивијих појава на рок сцени, њујоршком групом Talking Heads. Они који су остали у граду у те спарне јулске дане имали су шта да причају онима који су пожурили на заслужени одмор. И да их учине љубоморним. Негде баш тада у свету је започела промоција најновијег албума Roxy Music под називом Avalon. И једни и други су били на врхунцу каријере како у артистичком тако и у представљачком смислу. Они који су видели наступ Talking Headsа никада га нису заборавили, а Roxy Music никада нисмо имали прилику да видимо. Све до сада. Генерација која је одрасла на Avalonu али и осталим плочама ове групе и њиховог харизматичног фронтмена Брајана Ферија коначно је добила ту прилику. И као њихова деца само недељу дана раније на управо завршеном Exit фестивалу да се сусретне са магијом рокенрола. Са оним чудесним осећањем да вас бенд на сцени у сат и по времена поведе у авантуру коју не само да не желите да се заврши, већ увек памтите са широким осмехом. Док су њихова деца у радосном сусрету са Franzom Ferdinandom упијала прве лекције, они су могли да се присете времена када је изгледало да је ваздух препун интересантних звукова, треперавих боја и пријатних мириса. Оних времена пре но што ће не њиховом кривицом све постати црно-бело.

Магија рокенрола када се уздигне до нивоа уметности то постиже најдиректније. И зато је у предности над осталима. Exit то потврђује по шести пут за редом, а узаврела концертна сезона преко које галопом надокнађујемо оно за шта смо тако дуго били ускраћени подсећа да живот може да личи на филм у техниколору. У том смислу Roxy Music су нас частили готово самим ремек-делима.

И тинејџери на Exitu и њихови родитељи у "Сава центру су добили своју порцију задовољства. И и те како су је заслужили. Надам се само да ни једни ни други више никада неће морати да стоје у редовима за шећер, кафу и уље. Ратове не желим ни да помињем.