Oba kraja gore

Negde baš u ovo vreme pre skoro četvrt veka, tačnije 1982. godine, kada smo preko prvih redova za šećer, kafu i zejtin i vožnje automobila po principu par-nepar, tek počinjali da se privikavamo na ono što će nas kao uragan zahvatiti deceniju kasnije, Beograd se susreo sa jednom od tada najvažnijih i najzanimljivijih pojava na rok sceni, njujorškom grupom Talking Heads. Oni koji su ostali u gradu u te sparne julske dane imali su šta da pričaju onima koji su požurili na zasluženi odmor. I da ih učine ljubomornim. Negde baš tada u svetu je započela promocija najnovijeg albuma Roxy Music pod nazivom Avalon. I jedni i drugi su bili na vrhuncu karijere kako u artističkom tako i u predstavljačkom smislu. Oni koji su videli nastup Talking Headsa nikada ga nisu zaboravili, a Roxy Music nikada nismo imali priliku da vidimo. Sve do sada. Generacija koja je odrasla na Avalonu ali i ostalim pločama ove grupe i njihovog harizmatičnog frontmena Brajana Ferija konačno je dobila tu priliku. I kao njihova deca samo nedelju dana ranije na upravo završenom Exit festivalu da se susretne sa magijom rokenrola. Sa onim čudesnim osećanjem da vas bend na sceni u sat i po vremena povede u avanturu koju ne samo da ne želite da se završi, već uvek pamtite sa širokim osmehom. Dok su njihova deca u radosnom susretu sa Franzom Ferdinandom upijala prve lekcije, oni su mogli da se prisete vremena kada je izgledalo da je vazduh prepun interesantnih zvukova, treperavih boja i prijatnih mirisa. Onih vremena pre no što će ne njihovom krivicom sve postati crno-belo.

Magija rokenrola kada se uzdigne do nivoa umetnosti to postiže najdirektnije. I zato je u prednosti nad ostalima. Exit to potvrđuje po šesti put za redom, a uzavrela koncertna sezona preko koje galopom nadoknađujemo ono za šta smo tako dugo bili uskraćeni podseća da život može da liči na film u tehnikoloru. U tom smislu Roxy Music su nas častili gotovo samim remek-delima.

I tinejdžeri na Exitu i njihovi roditelji u "Sava centru su dobili svoju porciju zadovoljstva. I i te kako su je zaslužili. Nadam se samo da ni jedni ni drugi više nikada neće morati da stoje u redovima za šećer, kafu i ulje. Ratove ne želim ni da pominjem.