Иће и пиће уз таблиће

ИЗБИШТАНСКИ ВИНОГРАДИ - Банатску равницу дели велика пешчана дина, ближа Шушари, него Избишту. Кад се на њу путник попне - поглед запуца на пола "масног Баната", све до Темишвара, а на југу до - Београда и Костолца. На падинама тог панонског брда башкаре се виногради, који су име добили по оближњем великом и богатом селу Избишту. Неколико стотина пударских кућа је, тренутно, празно. Ускоро ће у њих чувари винограда, јер треба сачувати слатко зрно од чворака и нерадника.

Баш у том делу атара, већ шести пут заредом, одржан је необичан турнир - у таблићу. Има и републички ранг, јер ни нижег, ни вишег од њега нема. Јединствен је, можда, и у свету.

Зашто баш таблић? "Па, то је игра најраспрострањенија, најједноставнија и традиционална, права разбибрига."

Меморијални турнир се игра у знак сећања на двојицу Избиштана, Кајицу Станојева и Тозу Будимира, часних људи. Њима се двадесеторица учесника сваке године, пре почетка турнира, поклони на сеоском гробљу. Тоза је био добар и вредан домаћин, а о "Кајичином пударском парадајз-сосу се и данас прича, могао је у свако друштво".

- За Кајицу се и после фајронта отварала кафана. То се није десило само у Каштелу Старом - каже Андреј Стефановић Лајбах, који за себе каже да је највећи вршачки русофил, који заједно са Радом Димовићем Бечејцем и Васом Јовановим кува за све учеснике турнира и кибицере.

Овде је и ића и пића. Првог дана турнира на менију су били ћевапи и крменадле. Другог дана, у казану од педесет литара, крчкао се гулаш, с месом од домаће свиње и дивљачи. Између - жеђ је гашена ладним "белим" и "црним", а мезила се шунка и домаћа кобасица.

Десет столова прекривених кафеџијским столњацима "на коцке", под крошњом великог ораха, а за њима седе прави мајстори. Овде је прва лига српског таблића. За два дана одигра се више стотина партија карата.

Међу учесницима је и један прави мајстор (Фиде) Милорад Капелан, шаховски педагог и директор школе у Вршцу. Његов противник Бечејац каже да га вечито "деље": "Oн мене у шаху, ја њега у таблићу". Редован је овде и инжeњер Стеван Пауновић, па поменути кувари, онда легендарни банатски угоститељ Бранко Бошков Бека, несуђени првотимац Партизана и Звезде, кога су педесетих сви клубови желели, затим Богица Бељин, Миленко Влашић...

Има и сељака, и возача, инжењера, директора, правника, просветара... Из Панчева је стигао Бранислав Јованчић, директор у више фирми, правник, а сада саветник, па је с њим "турнир постао међународни". Душко Момиров, дугогодишњи директор Дома ученика у Вршцу, у "канцеларији" је - пише "табле" за столом свог пријатеља Јованчића.

- Оне који не могу да поједу и попију и не зовемо - једно од правила саопштава Драгољуб Бранков, организатор турнира, пудар кад му посао начелника у општини дозволи. - Нема одмора. Може само "тајм-аут" да се добије.

Данима се код метеоролога распитивао да ли ће бити кише.

- Још мало воде, ово је јако густо - упозорава Лајбах куваре.

Гулаш је ушао у "финале". Убрзо су и играчи убрзали дељење карата. Кажу да у винограду Бранкова има места за још неколико столова. Овде се, међутим, стиже или на препоруку, или ако се неко својим играчким рејтингом наметне.

Драгољуб Бранков, организатор Меморијалног турнира "Тоза и Кајица", у Избиштанским виноградима је овогодишњи победник.

Њему је припао велики прелазни пехар и "Писмо великог мајстора", лепо дизајнирана диплома у трајном власништву.