Маџарево ходочашће

Као ходочаснике музике, пијаниста Александар Маџар окупио нас је на Шопенов рођендан, како бисмо обележили 200. годишњицу  (1.03.1810 – 1.03.2010)  једног од најизвођенијих композитора у целом свету.

Ако бисмо помислили музичку жељу коју би требало да нам испуни овај пијаниста, онда би то на првом месту били импресионисти, музика Дебисија и Равела, а одмах после њих, Шопенова музика.

Иако наш пијаниста, данас професор у Бриселу и Берну, а „грађанин света” по концертима које приређује на свим континентима и са уваженим диригентима и оркестрима, има специфичан однос према Шопеновој музици, он је публици близак и она је и овога пута овацијама пратила извођење следећих композиција: у првом делу Ноктурно оп. 62 бр. 1, Скерцо оп. 54 бр. 4, Четири емпромтија, оп. 29, 36, 51 и постхумни опус као и Полонезу Ас дур оп. 53. У други део програма увела нас је Балада оп. 52 бр. 4, а затим је уследило свих Дванаест етида из опуса 25.

Приступ Шопеновој музици Маџар је изразио сасвим класичним и традиционалним свирањем у коме није било претеривања ни у темпима, ни у рубатима нити у динамици. Али, свака мисао, сваки акорд и тон били су дубоко промишљени и ми смо његову идеју, мисао и филозофску потку могли да пратимо скоро као паралелну нит бриозним, лако постижућим пасажима, перластим низовима брзих нота, па је он највеће домете показао ове вечери у скупинама комада исте врсте, какви су Четири емпромтија која су звучала као јединствени циклус различитих карактера, као и Дванаест етида из опуса 25.

Исто тако су свих дванаест етида имале заједничку идеју и свака етида је појединачно комуницирала са претходном и следећом, било на начин контраста или продужења драматуршког тока. На овај начин интерпретиране, етиде су поседовале садржајност целине састављене од оаза мира и лирике, односно напетости – у брзим, технички до краја дотераним комадима.

Тај мисаони процес који не дозвољава плачну сентименталност, али и не узноси до усхићења, поседује изузетност у најмање једном елементу извођаштва, а то су нијансирана пијана, најтиша динамика која никада не оставља утисак површности и пуког прелетања прстију преко клавијатуре. Маџарева пијана су дубока и садржајна, речита и заустављајућег даха.

Можда нам тај, у основи лирски и филозофски приступ, остаје дужан осталих изражајних димензија када су у питања дела као што су Скерцо оп. 54 бр. 4, а понајвише је мањкав у одсуству патетике и херојства у Полонези у Ас дуру.

Маџар је свој и убедљив када може да изрази интелектуалност приступа и ширину уметничких погледа.