СРБИЈА ЗЕМЉА ТРОГЛОДИТА

Ситуација у нашем друштву ме веома подсећа на Монтескијеову причу о Троглодитима, која ми је остала у сећању још од прве године студија. Троглодити су били мало племе у Арабији, свирепо, склоно насиљу а несклоно било каквој правди и правичности. Пошто им је свака власт била неподношљив јарам, они су убијали своје краљеве и изабране судије, све док се нису ослободили сваке власти. Након тога су одлучили да убудуће нико неће морати да слуша никога, већ ће се сваки појединац водити само сопственим интересима не хајући за интересе других. Убрзо су Троглодите захватиле најгоре несреће и неправде јер нико више није желео да брани туђе угрожено право. Један судија је одбио да пружи заштиту човеку коме је отета жена, па је тај исти човек отео жену том неосетљивом судији. Пацијенти су редом одбили да плате услуге лекару који је многе Троглодите излечио од тешке заразне болести. Када се болест поново појавила људи су масовно умирали јер је лекар одбио да лечи незахвалне пацијенте. У овом општем хаосу и безнађу само неколико породица је успело да опстане и избегне општу несрећу захваљујући преданости заједничком добру, правди и поштењу. Суочени с потпуном пропашћу сопственог племена, Троглодити су и без власти били принуђени да поступају праведно и честито како не би потпуно нестали. Временом Троглодити су схватили да су правила која су сами себи наметнули у нужди много строжа од закона које би донео било који владар. На крају су одлучили да себи поставе краља, како би се вратили старим навикама.

У овом школском примеру изучавања правде као сврхе државе, лако се могу препознати и неке од главних карактеристика наше стварности. Ако занемаримо фризиране економске показатеље наших министара и бројних ,,независних” аналитичара и стручњака добијамo једну слику Србије која није разгледница већ више личи на телеграм саучешћа. То се види свакодневно на улици у погледима случајних пролазника. То се може чути у пошти у редовима грађана који чекају да подигну своје бесплатне акције. Народ је потпуно свестан да земља не иде у добром правцу али је изгубио и сваку наду да су било какве промене набоље могуће. Држава и друштво као два основна покретача једне нације су потпуно заказали. Политичари као главни носиоци власти немају никакав морални ауторитет ни жељу да нас извуку из муља у коме смо се заглавили. Кад се излију реке и потопе куће у Зајечару, они оду у Неготин да се сликају. Кад изгладнели радници траже своја права они пошаљу Жандармерију да им подели порцију пендрека, заборављајући како су некада силазили и у рударска окна да би позивали на грађанску непослушност против Милошевића. За то време синдикалци пију „чивас” у Шекспировој и смишљају како да помогну ,,нашим” тајкунима. Цивилни сектор не интересује ништа што није Сребреница и што се тиче неког нашег свакодневног живота, јер се он слабо котира на тржишту људских права. Све је мање институција које уживају поверење народа, па је зато у главним медијима покренута кампања „баци камен на Цркву и Народну банку” како би се уништило и оно што још једино вреди. Некоме изгледа није драго што овај народ још увек поштује речи и дела патријарха Павла па их је зато потребно надјачати Пахомијем и разним финансијским аферама. Стара позиција прерушена у нове партије и савезе глуми опозицију и чека своје парче власти. Љути противници пред камерама, стари су другари по кафанама где паре пореских обвезника лепе на чела знојавих певачица. Сутра ће се смешкати и албанским терористима само ако пристану да им уместо Хашим Тачи на столици пише Тачи Хашим. Они што су јуче палили свеће за Бриса Татона данас окрећу главу од избодене и изупуцаване српске младежи која крвари по лоше асфалтираним улицама.

Без ослонца и наде српски народ се све више опредељује за пут Троглодита. Они не прихватају власт и државу у којој не учествују и коју не могу да мењају, па се окрећу сами себи и сопственим интересима. То опет одговара онима на власти јер немају коме да полажу рачуне за бројне промашаје. Њима одговарају себични индивидуалци који се свађају са својим комшијама, хватају за гушу у саобраћају и пљују студенте и раднике што блокирају путеве. Зато је данас могуће да неко мирно седи код куће и гледа „Великог брата” док му тестеришу испод прозора, или да скрштених руку посматра како му кућа тоне док је други спасавају. Остаје вера да ће се и Срби као Троглодити временом тргнути јер је и нама овде угрожен опстанак. Можда су следећи избори права прилика за тако нешто. Али онда не треба поново пасти на маркетиншке трикове и лажна обећања, већ своју пасивност и себичност претворити у сопствено оружје. Кад већ нисмо активни, онда треба бити пасиван и тог дана, па масовно остати код куће. То би била јасна порука да су ови Троглодити научили своју лекцију. Онда треба пронаћи оне неукаљане породице које су и у хаосу остале привржене правди и поштењу. Лоше би било понављати грешку Монтескијеових Троглодита, и поново бирати старе владаре, јер ће тако наша историја постати слична легенди о Атлантиђанима.

члан групе ,,Београдски синдикат”