Наши светови

Специјално за "Политику"
У Уметничком павиљону "Мишкан оманим", у Херцлији, отворена је изложба слика Планинке Ковачевић и Зорке Церовић. У овом изложбеном простору представљају се тренутно медитерански сликари, па је иницијативу да се у оквиру оваквог циклуса организује и изложба Планинке Ковачевић и Зорке Церовић дала досадашњи амбасадор Србије и Црне Горе у Израелу, Кринка Видаковић. Обе уметнице завршиле су Академију у Београду, у класи професора Младена Србиновића.

Планинка Ковачевић је изложила лепе и оригиналне цртеже, најчешће са мотивима из Торе. Илустровала је и "Библијске приче", књигу коју је према идеји Ивана Нинића написао Еуген Вербер, и објављену 1988. Прича нам да ју је сликар Дан Рајзингер, коме се Вербер обратио тражећи илустратора, препоручио. Пре тога се није бавила јеврејским мотивима али ју је тада ова тематика понела. "Гледала сам  гравире, прелиставала старе јеврејске књиге. Те моје слике биле су изложене у Галерији код позоришта у Београду", каже.

Радови којима се Планинка Ковачевић представила у Херцлији одраз су унутрашњег стања уметнице. Једна слика се, рецимо, зове "Носталгија", друга "Време". Има и неколико мотива који су везани за јеврејску прошлост и историју. "Мени је значајнији мој унутрашњи свет од географског простора", речи су уметнице.

Став сликара Љубе Поповића да је слика као роман који се прича од почетка до краја Планинка Ковачевић коментарише тако што цитира Петра Лубарду, који је једном рекао да се слика пре свега чита, а не само гледа.

– Када покушавам себи и другима да објасним како сликам, упоређујем то са шахом. Нисам неки велики играч шаха, али знам да добар шахиста треба да предвиди бар десет потеза унапред. Међутим, сваки потез ствара нове могућности. Када почињем да сликам имам идеју која ме води, али после извесног времена увиђам да сам стекла нове могућности па је тако одлука у ком правцу да кренем понекад сасвим супротна од основне идеје. Али, то је нешто сасвим лично и не мислим да то неко треба да примети. Мени је тај процес кроз који сам прошла потребан за неку другу слику коју ћу радити.

Реализам, енформел, разне фазе које се у целом свету прихватају у сликарским круговима. Да ли је то ствар моде, да ли сликари желе да буду у тренду?

– Морам да парафразирам сликара Шејку. Упознала сам га када сам била на другој години студија. Био је сјајна личност. Написао је, када је већ био веома болестан, пред крај живота: "Када бих поново почео да радим, сликао бих као што су то радили стари мајстори, по цену да не будем оригиналан." Такво је и моје осећање. Памтим једну његову слику на којој су биле у малим квадратима дебелом четкицом насликане репродукције старих мајстора. Не знам да ли су то били само утисци, али деловао ми је као да је чаробњак.

Слике Зорке Церовић обишле су свет и од 1975. до данашњих дана приказиване у галеријама Њујорка, Париза, Рима, Стокхолма, Женеве, Амстердама, Брисела, Каира, Осла, да не помињемо све оне просторе некадашње Југославије, где су њене слике радо виђене, а многе и заувек тамо остале. Питамо уметницу да ли се приступ публике разликује у различитим просторима?

– На изложбе долазе слични људи, они које интересује сликарство. Неко улази и са страхом, мисли да то није нешто њему намењено. Да би се уметност разумела човек не мора много да зна. Догађа се да неко ко је веома образован помеша појмове: шта је емоција, а шта други утисци које слика провоцира. У Норвешкој, можда, публика мање коментарише експонате, а у оваквим земљама људи лакше ступају у контакт, отвореније изражавају утиске и желе да кажу шта на слици виде. Ја сматрам да је уметност за све. Озбиљну музику, рецимо, свако може да доживи када има прилике да је слуша.

Може ли да се живи само од сликарства?

– Да, може. Ја сам почела рано да сарађујем са галеристима и код нас је то било добро решено, у некадашњој Југославији. Преко Удружења смо имали решен стаж и здравствено осигурање. Наравно, морали смо да имамо одређени број изложби. Сад се већ прича о нечему другом. То није значило да смо живели на државним јаслама. Било је добрих југословенских сликара, многи од њих стекли су афирмацију у свету.

Кад сретнете неку своју слику у свету, какав то утисак ствара?

– Волим да видим своју слику у туђој кући. Али, увек мислим да бих могла да је дорадим. То је само мој утисак. Иначе, никада ми није жао да продам слику, кућа у којој је, као да је део мене тамо, постаје ми блиска.

Први пут сте у Израелу, да ли сте га овако замишљали?

– Веома сам узбуђена. Мало сам времена овде, тако да сам већ одлучила да у септембру поново дођем. Кроз мисли ми се провлаче сва та библијска и историјска имена. Излажем заједно са Планинком и за њу ме везују студентски дани и заједничке изложбе. Још један разлог да се вратим.