Наука зидних новина

Учестале јавне расправе о (не)стању на српским универзитетима очигледно су инспирисане Шекспировим „има нешто труло у држави Данској”. А да је труло труло је, трулије не може бити. Али да дефинишемо шта је то универзитет.

Дакле, универзитет је установа високог образовања која даје академска звања у различитим областима. Реч универзитет је латинског порекла universitas magistrorum et scholarium, у грубом преводу: „заједница учитеља и научника”. Не треба посебно наглашавати да су светски и добри унивезитети, управо, познати по томе што су „заједница учитеља и НАУЧНИКА”. У свету је одавно решено питање како се вреднује ко је ко у науци: никако не можете на Харварду или сличном универзитету у свету да наиђете на професора који није светско име у науци! У природним или друштвеним наукама. И управо на питању да ли су „заједница учитеља и научника” почиње суноврат српских универзитета!

Као на свим пристојним универзитетима у свету, и ми у Србији треба да дефинишемо кога можемо назвати научником или, што је још важније, ко промовише у научна, а самим тим и у професорска звања?

Тужно је да велики број наших редовних професора нема ниједан објављен научни рад у неком рецензираном часопису! Или ако је нешто објавио (написао!), то је таман „научни рад” за зидне новине! Кључни успех и достигнуће представљају „ауторизована скрипта”. Веровали или не, ауторизована скрипта! Поврх тога с потписом аутора, што је доказ да ће студент код њега пазарити!

Зато ћу сада да позовем у помоћ професора Љубишу Рајића који је недавно у „Политици” написао: „Слабост наших универзитета је структурна, Србија нема никакву високошколску и научну политику, ниједан универзитет не постоји као универзитет и ниједан не приступа научно свом сопственом развоју. Многи се зову универзитетима иако то објективно нису”. И наставља: „Истовремено, избори наставника морају се одвијати према научним, а не политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас”.

Дакле, сагласили смо се да практично озбиљних универзитета у Србији нема. Проф. Љубиша Рајић нам је објаснио зашто! Какво би требало да буде решење?

Веома једноставно: распустити све универзитете и поново изабрати целокупно наставно особље! Позвати независне и некорумпиране међународне рецензенте од високог научног угледа да би се „избори наставника морали одвијати према научним, а не према политичким, клановским, завичајним и другим мерилима која преовлађују код нас!”

И још да додам: из друштвених наука у свету се штампа 1.700, а из уметности и хуманитарних наука 1.130 рецензираних (peer reviewed) часописа. Из фундаменталних и медицинских наука – двоструко више. То је, ваљда, довољан простор да се сви покажу и искажу.

И најзад, да се из цитирања види да ли је његов (њен) рад у главним научним токовима, да има већи ехо од „ауторизованих скрипти” или од рада објављног у зидним новинама, дај боже, и у аули сопственог факултета!

Аутор је професор Београдског универзитета и један од најцитиранијих српских научника