ЈАВНО ДОБРО

Јавна добра одржавамо сви, финансирањем на начин предвиђен законом, истовремено немоћно посматрајући њихову запуштеност и повремено систематско уништавање. Обале река постале су, где год је то могуће, омиљена локација сплавова-кафана, уобичајених инкубатора урбаног криминала и ноћних радних места свеколиких бадаваџија. Видимо паркове и прилазе обалама преоране точковима џипова, али и равнодушност власти која је тамо делегирала слабо плаћене и мрзовољне полицајце. Све то није никаква новост о којој треба нашироко писати. И зашто би кад су многи испуњени поносом због констатације ископане из неког водича за младе и старе беспосличаре: „Београд је најбоље место у Европи за ноћни провод”! За кога ли?

Шта мислите да ли се возач огромног „џипа” осећа нелагодно кад одлазећи на реку прелази преко травњака и да ли га је срамота од посматрача. Наравно, не. Тако се понаша и у центру града. За њега је ,,џип” билборд на коме пише: „Jа сам контроверзан, способан и имам паре, а ви?”

Јавно је све оно што није приватно и због тога не постоји јасно видљив индивидуални интерес за његово одржавање. То нас води до важног питања: да ли је могуће натерати људе да воде рачуна о јавним добрима и да то учине најбоље што могу? Тешко је , али могуће је. Дистанцирање државе и локалних самоуправа од локалног полусвета подразумева се у многим државама, а механизми пријаве и идентификовања оних који уништавају јавна добра су познати, лако применљиви и јако корисни. Узмимо познат пример: у Енглеској у мањим транзитним, приградским местима активисти и пензионери дежурају с радарима за мерење брзине возила која непрописном брзином пролазе кроз насеља, а радарске записе увече предају локалној полицији која увек има премало људи. Да ли у томе има нечега потказивачког и срамотног? Нема, наравно. Возачи врло брзо увиђају промену ситуације и не дозвољавају себи каснији стид суочавања са активистима, пензионерима и честитим старцима и старицама који дају свој допринос заједничком добру. Кад знате да сви око вас, ваши познаници и комшије волонтирају, макар у сабирању пластичних кеса и чишћењу отпадака у оквиру неког подухвата заједнице, онда и ви почињете са испољавањем склоности да учините исто што и они, јер вас је, у супротном, срамота. Осећај стида и кривице разликује се од културе до културе, али реакција на њих иста је у целом свету. Морал захтева способност осећања срамоте и идентификације са другима, тј. емпатију. То је нешто што немају двогодишња деца, јер у сазревању и васпитању још нису дотле стигла. Као и друге способности, попут језика и осећања за хумор, и морал се негује различитим начинима васпитања у коме друштво има битну улогу. У развијеним земљама је, за разлику од овдашње ситуације, у моди ангажовање волонтера за послове од општег интереса. За сваку акцију додељују се упадљиве значке или мајице, које о својим власницима говоре да су узорни грађани, јер брину о општем добру. Ти мали поклони доприносе, пре свега, стварању репутације која је довољна за компензацију утрошеног времена и енергије.

Психолози мисле да је потребно створити пре свега свест о заједништву и општем добру, а свакоме ко доприноси афирмацији те свести треба омогућити да буде препознат као значајан чинилац у пројектима за обнављање већ постојећих и стварање нових јавних добара. Конвергенција раста нечијег поноса због препознатог труда у корист јавног добра, и јавно признање, мотивише за даља добра дела и претвара се постепено у потребу. Сетимо се зајма за препород Србије који је упамћен по буђењу позитивних емоција и снажне потребе за лични допринос општем интересу, поготово кад су подаци о изузетно великим позајмицама бивали систематски изношени у јавност са предзнаком ,,херојске великодушности”. Све што се касније , на несрећу, догодило, изгубило је одлике борбе за опште добро, постало је жалосно, потом банално и најзад трагично.

Искуства великих у очувању општих добара заједништва већа су од искуства малих, и говоре да и безобзирни људи знају да поштују туђу несебичност и пожртвовање и желе да стекну име као доброчинитељи. Они се могу преобратити, али за тако нешто потребно је добро организовано друштво које у једној руци има штап, а у другој шаргарепу и уз то има јасно препознатљиве моралне путоказе.

професор универзитета