Одговор без питања

Курс динара, питање је дана, прећи ће до јуче готово незамисливих – сто динара. То више нису никакве шпекулације недобронамерних већ нешто што се зове реална, тржишна економија у којој ни пола милијарде евра интервенција НБС није успело да успори клизање националне валуте преко те замишљене црте одбране. У јавности се већ спрема „опело” динару и слути убрзани раст инфлације.

Истовремено гувернер НБС, Радован Јелашић, не престаје да  објашњава да он помно води рачуна о стабилности цена, али да није одговоран за курс динара. У Закону о НБС, додуше, тако и пише, али онда се намеће питање – да ли је могуће да у нашем економском систему нико не буде одговоран за курс динара. Ако није НБС, а нико не прозива Министарство финансија, односно владу, ко још може бити посрамљен што динар упорно, али сигурно клизи из дана у дан, а НБС троши, како гувернер Јелашић тврди, позајмљене паре за његову неуспешну одбрану?

У одговору без питања било би најлакше и политички најуносније рећи – сви смо криви. Потрошили смо, „појели и попили”, како рече гувернер, све до последњег динара па и 13 милијарди евра приватизационих прихода у које су убројане све директне инвестиције, гринфилд, браунфилд и друга знана и незнана улагања. И њих смо спискали, а нисмо се развили. Чак смо и број незапослених за последњих годину и по дана увећали за нових 140.000 душа.

Неко, ипак, чак и у овако социјализованој категорији одговорности мора, ипак, бити малкице одговорнији. Не само за курс, већ и за рђаву укупну економску ситуацију земље. Од те одговорности не може, макар се изуо бос, да побегне ни гувернер Јелашић, јер је у тој екипи од демократских промена до данас – неизоставан играч. Најпре као вицегувернер, а потом и као први човек монетарне власти. Јелашић је све време био ту и све то гледао.

Да ли човеку с таквим местом у подели власти може бити свеједно да ли падају курс, индустријска производња, расте ли незапосленост или скачу камате у банкама и дугови привреде? Није ли посао монетарне, баш као и фискалне, односно укупне економске власти да заједнички пронађу најбоља решења за привредне проблеме и да у истој сразмери поделе и одговорност за оно у чему (ни)су успели.

Другачије речено, може ли и колико гувернер да буде велики у свом послу, са свим ореолима независности, чак и када лагано смањује стопу инфлације, ако се на другој страни, почев од курса преко незапослености и стандарда до платног дефицита… све руши као кула од карата или лелуја под налетима економске свакодневице. Код нас може, јер се бежи од чињенице да у економији, баш као и у политици, има нешто што се не зове објективна већ и морална одговорност. Због ње би у неким земљама, која се не зове Србија, услед лоших резултата у економији, и шефови портира централних банака понудили оставке.