Свађа ни око чега

Да није у питању хлеб, који на овим нашим просторима није само део свакодневног оброка већ и славски колач, па и страшна мера сиромаштва, актуелно препуцавање председника Извршног већа Војводине Бојана Пајтића са појединим члановима владе било би део нашег уобичајеног политичког фолклора и – ништа више. Али, та цела прича излази из тог контекста, не толико по изнетој аргументацији, већ по ономе о чему се не говори – о економији.

Да ли је Пајтићева аргументација, о неопходности да влада за сваки пожњевени хектар жита исплати војвођанским паорима по 5.000 динара, радикалска или није, то он мора да расправи са актуелним министром финансија Млађаном Динкићем. Суштина је у ономе због чега Пајтић тражи те паре. Паори су, каже, на губитку производећи пшеницу, која не може да буде само проблем Војводине и њених ратара, већ целе Србије. Другим речима, драга браћо испод Саве и Дунава, ако хоћете јевтиног хлеба из наше житнице – или нам је доплатите или ми подижемо блокаде.

Та прича, о томе како војвођански паори сиромаше, јер их остатак земље експлоатише и не признаје им већу цену за пшеницу, могла се чути и пре три деценије, али и ових година. На сцени су се само мењали политичари, а аргументација остајала мање-више иста до дана данашњег.

Ако је бивша социјалистичка држава била главни играч у обезбеђивању прехрамбене сигурности земље, потискујући сваку улогу тржишта, када је постојао откуп, с мање или више добровољности, али без чврстих инструмената да ће и плаћање за преузету робу бити благовремено и поштено, гдњ је проблем данас када се држава сасвим извукла из тог посла.

Чему вапаји тој омраженој држави? Због чега се не буне произвођачи репе или уљарица? Да ли је све потаман воћарима у Шумадији, чије се шљиве ломе под родом? Куда ће они са својом робом? Да ли и то може бити проблем и аргумент за политичке жаоке и свађе ни око чега?

Оно о чему Пајтић и остали неће ништа да кажу, а требало би, јесте принос пшенице по хектару, али као економска категорија. У овогодишњој сиротињској жетви, не само због просечне три и по тоне, нема те цене која би могла да је плати. Агроекономисти тврде да је све испод пет до шест тона – чист губитак.

Због тога су и претходни покрајински министар пољопривреде, Игор Курјачки, али и актуелна потпредседница владе Ивана Дулић-Марковић, својевремено и јавно позивали своје паоре да са пшенице пређу на уносније културе. Многи су их послушали па су површине под хлебним житом ове године најмање откако се води та статистика.

Закључак?

Производимо мало и скупо. Држава, очигледно, није спремна да то плати, а ни тржиште. Не само наше. Јер, да је другачије, шта би војвођанским паорима био проблем да своје жито једноставно извезу, али купца по тој цени – нема.

Проблем, дакле, постоји, али питање сетве и жетве пшенице, па и снабдевање тржишта хлебом није, нити може бити, ствар јевтине дневне, већ државне политике, а са њом нам иде много теже и у другим областима живота, а не само када је у питању цена домаће погаче и ко све треба да је плати.